Александар Ламброс: Нема али. Не Јанковићу другосрбијанском квислингу!

Напомена пре даљег читања: ово Н И Ј Е, ни у једном смислу, чланак у прилог Александру Вучићу.
Ово би, даље, могао бити врло кратак, такорећи хаику чланак или осврт. Могао би да гласи овако:
„Председничког кандидата Сашу Јанковића подржала Борка Павићевић.“
Паметноме довољно, како каже народна изрека.
Али, разрадимо га ипак мало. Подршка јавних или угледних личности је, по узору на западњачке демократије и код нас постала велика ствар у предизборној кампањи. Проблем је једино у томе што за разлику од западњачких кампања где аполитичне, лење и незаинтересоване ко што већина гласача и јесте, подршка некога познатог може да натера да преломи у овом или оном правцу, код нас подршка познатих, мада би озлоглашених био примеренији израз, пре ти помогне да одлучиш за кога да не гласаш.
У том смислу имам неколико имена са А листе другосрбијанаца (српска окупациона аутофашистичка интелектуална елита која је усвојила и пропагира усташки наратив о Србима, прим. аутора) због којих бих себи радије одсекао руку него што би гласао за њиховог кандидата: Биљана Србљановић, Дубравка Стојановић, Соња Бисерко, Борка Павићевић, Никола Самарџић … да поменем нека.
Јер колико год да ми је мучан призор тог подрпаног (полу)света који би тукао гејеве по улици а који је продукт вишедеценијске запуштености, понижавајуће материјалне беде и тешког незнања и необразованости коју беду обично и прати, а над којима се другосрбијанци онако патрицијски „културно“ згражавају, над њиховим крњим зубима, испалим протезама, шајкачама, сендвичима и беџевима, још су ми гадније те моралне и интелектуалне наказе, окупаторске дроље, онакве какве су након Другог светског рата шишали до главе на трговима, који би за стипендију, шаку долара или још и горе, бесплатно, само да негде ушушкају свој комплес ниже вредности и своју инфериорност коју самопотврђују где стигну не би ли се за тренутак осетили као велики свет који их нескривено третира као људску подврсту, издали рођену мајку.
Овде треба истаћи једну голу чињеницу: Србија је окупирана земља. Више од тога, Србија је потпуно, темељно, свеобухватно окупирана земља. Проблем је у томе што критична маса њених грађана тога изгледа није свесна, у чему се уједно и састоји генијалност ове окупације. Бити окупиран а бити тога потпуно несвестан. Та се окупација није десила ни уласком НАТО на Kосово, ни урнисањем економије, што санкцијама што бомбардовањем, што финансијским мерама наметнутим споља (мада је то неоспорно допринело), већ апсолутним тријумфом другосрбијанског, дакле аутошовинистичког наратива проистеклог из усташке кухиње, у српском јавном простору – медијима, школи, политици, култури и уметности. Е то је запечатило српску окупацију.
Kако ниједан проблем, као ни болест, не може бити третиран или лечен, ако није постављена дијагноза, тако се ни Србија из овог понора неће извући док не постане свесна тога да је окупирана. Дакле, ово треба понављати, треба људе будити из коме – окупирани смо.
Полазећи од те чињенице, свака власт у Србији је нужно квислиншка. Вучић је квислинг, а то је пре њега био и Тадић. Следећи српски председник биће такође квислинг. Једино се поставља питање у којој мери. Већи од Тадића и Вучића? Е то би био подухват. А чини ми се да би га Јанковић могао остварити. Право питање је, дакле, хоће ли нови српски председник у јако, јако тесном политичком оквиру, с омчом око врата и ланцима око ногу, и с луткарским концима из свих могућих амбасада, покушати, знати и умети да миц по миц, центиметар по центиметар, слово по параграф, ради на томе да нас ослобађа и да правимо државу. Јер ми државу немамо. Направили смо је свима, и Словенцима и Хрватима и Босанцима и Црногорцима и БЈРМакедонцима, а своју смо темељно разградили и урушили. Нама сада треба опет Милош Обреновић, који је издејствовао фактичку независност док смо формално још били под туђинском влашћу, или неко као Додик који у невероватним условима и под немогућим притисцима својим маневрима успева да у животу одржи Републику Српску, једино парченце слободне српске територије око које се сада у нади окупљамо да се огрејемо маштајући о слободи.
Хоће ли се он скорије појавити? Не треба се превише надати. Следи фаза герилске борбе у којој ће српски интелектуалци, родољуби, људи чистих биографија и стабилних психолошких профила, кренути да дижу нацију из пепела. Јер, колико су гадни Вучић и његово националсоцијалистичко партијашење у ком не можеш да се запослиш ни ко баба сера на аутобуској станици без да потпишеш декларацију верности вођи, о неким значајнијим позицијама да и не говоримо, ко те пита за компетенције, толико је гадан и овај другосрбијански отпад, укрст вишедеценијске комунистичке негативне селекције и ЕУ тоталитаризма, који нас деценијама из новина, позоришта, биоскопа, књига, са трибина, телевизора, друштвених мрежа, дословно одасвуда, деконтаминира, да се послужим Боркиним изразом, од тога што смо Срби и што имамо дивљења вредну историју и поштовања вредну културу о каквој наши драги суседи који се неће смирити докле год постојимо, могу само да фантазирају. Уосталом, то је и кључни разлог њихове патолошке опсесије Србијом – пуко наше постојање подсећа их на то да су ништа. За почетак им фали језик, а да није краден.
Биљана Србљановић која говори да је Република Српска геноцидна творевина, иако су и Босна и Хрватска препуне српских Сребреница, њих једно барем стотинак. Борка која нас деконтаминира од оно мало културе што је успела да преживи сва разарања душмана и савезника подједнако, а која је неупоредиво већа по достигнућима од наше реалне снаге као нације. Горан Марковић са својим аутошовинистичким целулоидним смећем, Соња Бисерко коју за заслуге одликује усташа Месић, Дубравка Стојановић која је од науке којом се бави направила виц, претварајући српске ослободилачке ратове у српски империјализам итд, итд … списак је подугачак. То је екипа која је у истој равни са Весном Ривас, Венди и Паровима, то су две стране истог новчића, рак на тумору и тумор на раку који се међусобно хране и одржавају у животу, српски зачарани круг, сјаши курта да узјаше мурта.
Нећу да гласам против, хоћу да гласам за. Доста је било тог просеравања о бирању мањег зла. Нећу више да ме на тај начин уцењују једне те исте њушке деценијама уназад. Одбијам уцену.
Да ли је Саша Јанковић кандидат за кога бих гласао? Одговор је на почетку чланка. Мада можда није требало толико дуго да чекам, говор на митингу држао му је човек коме би се у свакој нормалној држави судило за велеиздају – Александар Оџић. Јанковић се није оградио од те подршке, мада се поставља питање како је уопште доспео за говорницу на његовом предизборном скупу.
А да ми развеје сваку дилему, Саша Јанковић је на питање о Сребреници одговорио овако: „Ја желим да са своје земље скинем ту сенку, скинем ту срамоту, не тако што ћу умањити значај тога шта се десило. Желим да будем оштрији него што је Међународни суд правде …“
Да не умањује значај, ок то се слажем. Ал оштрији од Међународног суда правде? То пошто нам је тај Међународни суд био тако доказано благонаклон, шта? Дакле, он не да не жели да скине сенку и срамоту, он заправо жели да је зацементира по усташко-босанскоџихадистичком политичком наративу који су другосрбијанци усвојили као свој.
Новинарка га пита како, а он наставља: „Потпуно јасним указивањем да имамо одговорност, историјску одговорност, као држава одговорност, као друштво одговорност за то што се десило. Да је свако од нас део те одговорности, не само они који су највише одговорни. Нисмо се побунили кад је требало, ћутали смо. Да ли смо се плашили, да ли нисмо имали информације, шта год било, имамо историјску одговорност. И нема али.“
Ово је апсолутно чудовишно за могућег будућег председника Србије. Историјска одговорност може да се чита као српска одговорност за рат, а то је чиста лаж. Да је свако од нас део одговорности може да се чита само као колективна кривица (немачког формата) што је опет чиста и монструозна лаж и окупаторски наратив. Да се нисмо побунили и то је чиста лаж, чак су и ти муслимани бежали у Србију за време рата. Да имамо друштвену одговорност и то је лаж, јер се ни Хрватска, која има отворено нацистички режим на власти, ни Босна која је главни европски снабдевач (уз Белгију и Kосово) џихадистима Исламске државе у Сирији и Ираку, нису, нити је код њих тако нешто чак и замисливо, бавили својим злочинима у проценту два на начин на који је то чинила и чини Србија. Дакле, још један квислинг другосрбијанац који отворено жели да легитимише настојање да се угаси крваво плаћена најмлађа српска држава, узред тренутно једино релативно слободна. Не, хвала.
И нема али.

Аутор: Александар Ламброс