Александар Ламброс: Сањате ли Срби?

Израел је ових дана, из свемира, са 37.600км даљине, послао фотографију на којој пише – „Мала земља, велики снови“. Пише још и „Am Jisrael haj“ – Народ Израела живи.
Знам, досадио сам с Израелом. Али, досађиваћу док не постане очигледно довољном броју људи – све, СВЕ је у стању свести. Онај који не сања, који нема идеале, неће нигде ни да стигне. Снови и идеали су та фина разлика између постојања и живљења.
Народ Србије постоји. Народ Израела живи.

То објашњава да је Израел, једна од млађих држава на свету (а Србија 26. ако се не варам, независна држава света) неколико пута мањи од Србије, и уз то практично пустиња и уз то у непрестаном ратном стању од свог постанка, данас у свемиру, а ми на путу да се самоампутирамо и то не било где, него директ у корен. После тога ће нас тако посечене ставити у вазу па докле потрајемо. После тога чак ће и пуко постојање деловати као некакво златно доба јер након тога једини пут, ма колико вас убеђивали у супротно, јесте пут дуге агоније тихог одумирања.

Могао бих вам даље у недоглед поредити Србију и Израел и све су упоредне предности на српској страни. Ипак, они су у свемиру а ми имамо макету Београда на води.
Имамо и макету премијера. И макету председника. И макету опозиције.

Јер кад сте постављени од стране окупационе власти да симулирате привид (није плеоназам, код нас је симулација симулације) државе ваш задатак није да ту државу дигнете, обновите, изградите, ојачате, обогатите, пролепшате, учините њене грађане срећним, већ управо све супротно од тога. Ваш задатак је да окупирану територију која вам је поверена на управљање (не због тога што сте најбољи, већ управо због тога што сте најгори) претворите у извор сировина, практично бесплатне радне снаге и тржиште мање више шкарт и некокурентне робе по монополским ценама.

Шта је вођа? Неко ко води, ко што реч и сугерише. Ако знате где ћете и пут вам је јасан, јел вам треба вођа? Не треба. Треба вам онда кад сте у џунги, у овом случају геополитичкој. Да ли вам Вучић личи на Бил Грилса? Вулин можда? Би ли међу собом изабрали Вулина да вас поведе до излаза? Или бисте се ослонили на неког ко зна из ког лишћа се цеди вода, које бобице нису отровне и који мрави могу да се једу.
Да ли бисте радије поред себе имали некога ко ће вам непрестано говорити да немате никакве шансе и да ћете ускоро бити поједени и још боље, да је решење да себи опалите метак у ногу, или некога ко, док ви успаничено зверате око себе, сече лијане, пентра се у крошње, прави чворове, кида гране, оријентише се према звездама на небу и маховини на стаблу?

А ми уопште нисмо у толико лошој ситуацији. Јер ресурси су нам, природни и људски, на све стране. Понекад треба само да се дохвати секира или дебил смени генијалцем.
Вучић и Вулин и цела та ретардирана екипа колонијалне управе би ишла за вама и говорила – реално, ми немамо никакве шансе. Знате ли ви колика је ова џунгла? Појешће нас прва звер на коју наиђемо. А и дивље племе би нас могло напасти, немојмо их провоцирати, правимо се мртвима.

Макета српске премијерке иде около и у камере изјављује да је Србија земља образовања, иновација и креативности. Образовања? Ако је то што имамо највише менаџера на свету по глави становника образовање, онда јесте. Иновација и креативности, јесте, али то је захваљујући томе што је српски национ непресушни извор талената, а не због тога што је колонијална управа на чијем је челу створила некакву атмосферу за развој иновација и креативности. Ми смо креативни и талентовани УПРKОС а не захваљујући њима.

Реално стање на терену? Па оно је, као прво далеко боље него што га представљате. Србија није у Сахари. И не би смела да има иједног гладног грађанина. Али ево УНИЦЕФ каже да 115.000 Српчића живи испод прага сиромаштва. Остали су мање више на прагу. Толико о вашем менаџерисању. Израел је пољопривредно самоодржив. Практично нема плодну земљу.

Kао друго, стање на терену је увек било такво да би Србија реално и данас требало да буде отомански санџак.
Не само што сте најгори, квалитет због кога сте и инсталирани, већ сте и невиђено безобразни. Није Kосово баласт, ви сте. Не смета нам Kосово да у потпуности дамо маха својим потенцијалима. Ви сметате. Само један потез би донео промену ситуације на терену о којој толико тртљате – анонимни конкурси. Али, авај, где бисте онда ви бесмислени морони? Али не, ситуација на терену је таква да ти и за дистрибуцију листића тоалет папира у јавном wс-у потребна партијска књижица а врло могуће и да те неки задргли кретен појебе.

Млади Никола Kрстић је, јуче читам по неким алтернативним онлине медијима јер мејнстрим је пун немања алтернативе безнађу, осмислио прототип „паметне рукавице“ за слепе и слабовиде. Овакви као млађани Никола (а није једини, непрестано стижу вести о малим српским генијалцима који освајају научне медаље свуда по свету) су послали Израел у свемир. Израел у непрестаном ратном стању. Ми бисмо за почетак могли макар да не будемо гладни. Јер је податак да је 155.000 деце у Србији испод прага сиромаштва све што о вама и вашој власти треба да се зна.

Сањате ли Срби? О слободи рецимо? О богатој Србији? Добро је ако сањате, јер то значи да сте живи. Ако не, онда само постојите, и то је питање још колико дуго. Снови су антипод стварности и ситуације на терену. Али без њих та се ситуација никада променити неће. Нисмо немоћни. Ни издалека онолико колико вас убеђују да јесмо. Они, колонијална управа најгорих су наш баласт, а не Kосово.
Kосово је наш погон.

Александар Ламброс