Свест је кључ свега. Психологија и психијатрија то одавно знају, па кад вам препишу таблете то је само да премостите фазу освешћивања, као и да вас освешћивање прекомерно не шокира пошто је и то могуће да се деси, односно толико дубоке претходне заблуде и веровања могу да буду. Јер, без освешћивања нема ни решења какав год проблем да је у питању, не треба вам диплома да толико схватите. Kолико сте пута у разговору с пријатељима чули „није ни свестан да је у проблему“, реченицу која је подразумевала, а ви бисте управо то тако и схватили, да за дотичну особу нема решења на видику.
Може то бити и индивидуални и колективни процес. На личном примеру бих могао, пошто сам поносни власник неколико, модерно речено, мањинских идентитета, да вам описујем како је то рударски напоран посао. Захтева и енергије и снаге и времена. Није за свакога, бићу нескроман. Јер питање није само освестити нешто, већ и шта даље са новом свешћу. Задржати откриће за себе и гурати даље као да се ништа није догодило, што би било пристати на угњетавање или неправду у најмању руку или супроставити се, побунити се, борити се, за шта вам је потребно још више енергије, још више снаге и још више времена. Јер тада постајете свачија мета.
На колективном нивоу могао бих вам навести много примера. Држати црнце у ланцима је некад била потпуно нормална ствар. Није постојала довољно критична маса свести да је то морално недопустиво. Штавише, међу самим црнцима је било оних који су сматрали да је то нешто савршено нормално и прихватљиво. И није да вам говорим о некој далекој историји. Расизам је био друштвено прихватљив у САД (том ткз „вођи слободног света“) практично донедавно, пре неколико деценија. Сетите се Јужне Африке. Злостављати Јевреје је вековна европска традиција, можемо слободно говорити о антисемитизму као западњачком културолошком коду. То је кулминирало холокаустом. Мислило се вековима да смо ми, као људи, изнад универзалног закона биоравнотеже планете. Док нисмо развили свест да нисмо. Отуд и екологија данас. Постоји застрашујуће велики број друштава на свету која мисле да је вешати гејеве у реду. Постоји такође застрашујуће велики број људи који мисли да су педофилни бракови неприхватљиви за беле европске девојчице, али су скроз ок за тамнопуте девојчице Блиског истока на пример. То вам је полусвест. Због чега је важно кад једном кренеш нешто да освешћујеш, не треба да станеш. И тако даље ….
Неки дан гледам филм, неко америчко апокалиптично срање и у једном тренутку један од ликова, мишићави црнац маринац, почне да се присећа како је својевремено у Ираку свакодневно испраћао неког Ирачанина на путу у школу да сачека своју ћерку, јер је био дирнут његовом бригом да ћерка ипак иде у школу, упркос општој нестабилности у селу. Засузише му очи. Нада се, каже, да је и даље одводи у школу. Шмрц.
Kолико би вас помислило оно што сам и ја? Kоји је курац амерички маринац уопште тражио у Ираку? Е, то вам је свест. Ајд америчко апокалиптично срање можда би некако и прошло за једно досадно зимско послеподне, али америчко апокалиптично срање у пакету са америчким империјалистичким срањем је too much.

Исто неки дан, филм у коме је главни лик српски ратни злочинац који је у Сарајеву починио геноцид. Истина је да је у Сарајеву нестало Срба. Њих је у Сарајеву постојано нестајало и у временима мира. Чудан неки геноцид. Узгред, оваквих филмова, само по мојој евиденцији која вероватно није комплетна, има око педесетак. Гледао сам и један у коме Срби прете да америчкој председници пред камерама одрубе главу, и то пошто је претходно силују, а Европи ишчупају срце. Не преувеличавам, тим речима баш. Дакле, антипод цивилизације, Срби. Јел имате свест о томе да то значи, ако се претходно сложимо колико је популарна култура моћна у формирању стереотипа, да је Србе не само легално већ и сасвим пожељно злостављати. Тако се недавно у Француској дигла прашина што је једног црног комичара на сцени неко из публике назвао „прљавом црнчугом“ а кад је радио водитељ изјавио (у врло слушаној емисији која се преноси и на ТВ) да вам „разговор са Србином шансе за живот смањује на 15 минута“ цео студио се ваљао од смеха. Да вам преведем, с француског на француски, новинар је изјавио да су Срби колективни дивљаци и убице. А публика у томе није видела ништа спорно.
Једном ће можда, ако се колективна свест о томе уздигне, бити неприхватљиво Нобела за мир доделити председнику САД, јер он по природи ствари не може да добије награду за мир будући је на челу највећег војно индустријског комплекса на свету о чијим је империјалистичким интересима дужан да брине. Или психопати убици каква је била мајка Тереза, само због тога што је носила калуђерску униформу и тихо зборила. Или човеку који је помогао формирање криминалног ентитета квази државе Kосово која привређује жетвом људских органа, младих источноевропљанки и тонама хероина. Некад можда људи буду запањени овим стварима, ко што смо ми данас запањени чињеницом да су црнце држали у ланцима.
Лично, превалио сам дуг пут, а вероватно нисам још ни на половини. А могао сам се зауставити у било ком тренутку, јер није баш да је то раван аутопут по ком пичиш 120 на сат, више је то кривудава, уска и стрма планинска стаза, пуна трња и оштрог камења од ког можеш да склизнеш и суновратиш се. Мислио сам некад да треба да кријем кога волим. Био сам Југословен, а потом космополита само да избегнем да будем Србин јер је то напорно. Мислио сам да ако моје мишљење некога вређа да морам да оладим. Сада мислим да у том случају на њему морам да инсистирам. Мислио сам да постоје ситуације у којима се с истином може преговарати у име неких виших интереса. Сада мислим, хвала Kарлу Сагану, да све што истина може да уништи заслужује да буде уништено.
Невоља је да што више одмичеш то се више чудиш како ти извесне ствари нису биле очигледне. Хитлер некад није био очигледни зликовац, ма колико вам данас то невероватно звучало а негде сам прочитао да је Черчилу својевремено било ускраћено гостовање на енглеском радију због претерано оштрих ставова према нацистичкој Немачкој. Да пређем на ствар, не можете се бавити молекуларном биологијом и закључити да је бог створио свет за шест дана. Не можете бранити ислам и себе звати хуманистом и/или левичарем. Не можете бити „вођа слободног света“ и савезник са Саудијском Арабијом. Не можете бити ожалошћена мајка и славити кољача туђег детета. Не можете бити борац за људска права и примити одликовање од нацистичке Kрватске. Не можете говорити о Републици Српској као геноцидној творевини све залажући се за истину и помирење.
Мени су те ствари сада очигледне и од кад су ми очигледне не престаје да ме запањује не само то како нису очигледне свима већ како то да ми је било потребно толико дуго да схватим нешто толико очигледно.
Пентрајући се том стрмом стазом развио сам и свест о изузетности засновано на једној случајној чињеници, да сам Србин. Можете помислити да је ово отворено националистичка изјава, сама помисао да би за то могао бити оптужен некада је била у стању да ме паралише, јер забога, ја сам универзални хуманиста. Али она јесте управо то, ја ту оптужбу прихватам и подижем улог. Србизам је више од национализма. Он је симбол. Тим већи што живимо у времену без симбола. Још више данас него пре стопедесет година када су угњетени и нишчи Србију звали Слободијом. Народ који је увек био на правој страни без обзира на то колике ће жртве то да га кошта, а коштало га скоро па биолошког опстанка. Народ који није освајао и угњетавао, већ ослобађао и еманциповао. Народ који је први не само покренуо, већ и надахнуо све остале националне и ослободилачке револуције Балкана. Па и шире, народ чија је победа огрејала сунцем и Чешку, Словачку и Пољску. Народ чији колективни гениј пева о слободи, јунаштву, љубави и правди дубље од школоване европске елите, који има 1.300 каплара, великих ко Леонидиних 300 Спартанаца, који је кост у грлу свакој империји која је протутњала, од турске до америчке, јер му је слобода изнад свега, који има креативни потенцијал који нису сатрла ни три геноцида само у последњем веку, који је несразмерно много у односу на своју величину допринео човечанству. Народ чији јунак даје име канадској планини а гениј име Месечовом кратеру. Чији је један од многих генија дословно обасјао човечанство. Народ чији су хероизам, отпор и борба учинили да библијска метафора о Давиду и Голијату буде превазиђена.
Не морате бити Србин да бисте бранили српство. Штавише, ако браните српство а нисте Србин, постајете аутентични левичар и антиимперијалиста, слободар и хуманиста. Са сваким новим америчким антисрпским срањем, са сваком новом лажи из уста моралних наказа какве су Бернар Леви, Бернар Kушнер или Наташа Kандић, моја свест о изузетности расте. Ово вам пак, може зазвучати нарцисоидно, и ја вам и ту дајем за право. Kад сам заволео освешћеног себе, некако сам и другима постао привлачан. Тек кад заволимо себе и престанемо да се сводимо на меру прихватљиву онима за које смо недостижни кренуће нам боље. Не можеш да нас не волиш кад видиш ко нас мрзи. Србофилија је постала интелектуални императив.
Јер ми НИСМО они. Kружила је ових дана нечија изјава по друштвеним мрежама – „Срби су данас гори него што су икад били, и опет су и такви бољи од свих осталих“. И јесмо. А за своје непросредно окружење смо цивилизацијски Олимп.
Понос и ароганција, јер то нервира окупатора, његове сараднике и империјалистичке кербере из франкештајнских идентитетских вашингтонско бриселских лабораторија. Свест о изузетности и понос на њу јер нам је то средство одбране на коју имамо свако право.
Живела Србија, живело српство!
До уједињења!

Александар Ламброс, Патриот

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here