Данас више није срамота бити десничар, евроскептик и конзервативац јер се и бирачко тело померило у том правцу. Неки од политичара који данас желе да уђу у десно и патриотско бирачко тело су били либералне мејннстрим оријентације али су видели да од тога леба нема па су се окренули ,,сирочићима” – десној Србији. Други су били десничари и конзервативци па су пробали да пактирају са грађанском и либералном што им се обило о главу. Сад би некако да се врате на ,,фабричка подешавања”.
Саша Радуловић је до пре неколико година био прозападни либерални политичар који је настојао да постане нови Динкић. Таква политика се показала као ћорсокак на изборима и Радуловић је окренуо ћурак наопако.
Млађан Ђорђевић је био Тадићев саветник, а и данас је Ђиласов кум. Политички оперативац, задужен за рад са националистима и православним круговима, одлучио је да се окуша и у политици „директно”. Десничар из Тадићевог шињела.
Бошко Обардовић је био један од оснивача Двери – прве српске десно-православне политичке опције последњих деценија. Но после избора 2012. је кренуо у правцу либералног и грађанског мејнстрима да би завршио код Ђиласа. После пропасти тог експеримента покушава да се врати на десну политичку сцену.
Код нас, а слично је и у Европи мејнстрим медија и политике је либералан и левичарски. Но због кризе, ,,замора евроинтеграција” националних понижења којима је изложена Србија бирачко тело се помера ка евроскептицизму, десници и национализму. Претња режиму не може дођи од постојеће грађанске опозиције која је политички гетоизирана, и има мали проценат подршке у урбаним језгрима, већ од десне, националистичке и популистичке политике.
Расуло грађанске опозиције због неспособности да изнедри политичара и политику која би конкурисала Вучићу је појачано конфузијом и поделом око бојкота.
Све је то довело до јачања свести да то није пут којим се може постати алтернатива напредњачкој власти. Без патриотизма и популизма и са либералним борцима против ,,српског национализма” опозиција предвођена Ђиласом је спала на ниске гране. Чак толико лоше стоје да то забрињава и људе у владајућој коалицији која би желела да ипак има какву такву опозицију и због своје јавности и због Европљана. Утисак да без подршке традиционалиста и деснице нема успеха на изборима појачава и чињеница да су Мила Ђукановића пресудно поразиле православне литије са јаким националним (српским) набојем.
Због свега тога су неки кренули да се убаце у десну причу и да са тих позиција угрозе за сада неприкосновеног Вучића. Класичан пример тог и таквог ,,прелетача” је Саша Радуловић који је до пре неколико година био прозападни либерални политичар који је настојао да постане нови Динкић.
Но како се та и таква политика показала као ћорсокак на изборима Радуловић је кренуо сасвим другим да не кажемо супротним путем. Сада нови десничарски или алтрајт Радуловић 2.0 изгледа сасвим другачији – десни антиглобалиста, антиевропејац који кокетира са антиваксерима, аутохтонистима и другим маргиналним групама који доживљавају експлозиван раст у време короне.
Иако није аутентична десница успева да добије подршку десне публике а они који су све време заступали те ставове остају на маргини. Зато што Радуловић има политичку инфраструктуру и што је професионални политичар док су они маргиналци без ресурса и аматери без довољно знања и политичког искуства. Радуловић је „англосаксонска школа” која зна како и да „украде” гласаче. При томе ,,Доста је било” улазе у то бирачко тело без отпора јер је оно било подцењено и игнорисано од мејнстрим политике и медија.
Други „нови десничар” је Млађан Ђорђевић који је у јавности познат као некадашњи Тадићев саветник и Ђиласов кум. Он је до сада био политички оперативац који је задужен за рад са националистима и православним круговима а сад је одлучио да се окуша и у политици „директно”. Он јесте близак десном и православном миљеу иако је био део грађанске Србије. Како смо рекли грађанска опозиција је доживела дебакл на изборима и то је вероватно потакло Млађу да уђе у политичку арену и да се отворено бори за десне гласове где очигледно нема озбиљне конкуренције.
Млађа Ђорђевић је кренуо са формулом из деведесетих која подсећа на ,,раног” Вука Драшковића. За разлику од Радуловића који је кренуо у алт-рајт воде наступио је као класични српски десничар из деведесетих (Косово, Црква и Русија) који напада актуелну власт да је издајничка. Многи му који се баве политиком професионално не дају велике шансе. Уколико би остао само на тој причи вероватно су и у праву. Но, он је ипак показао и неке нове елементе политичке агенде на десници. Пре свега то је еколошка кампања како стране рударске компаније загађују или ће загађивати околину (Кинези у Бору и Рио Тинто у околини Лознице) а да власт ништа не чини тим поводом.
Супротан пример је Бошко Обрадовић који је имао шансу да буде кључни човек српске деснице (после „пензионисања” Шешеља је могао да га наследи на том делу политичког спектра) али је променио страну – од националисте је постао члан Ђиласовог тима у коме је и анационална Мариника Тепић. Он је ту изгубио своје традиционалне бираче а није добио поверење грађанске Србије. Осим тога својим ексцесима је потрошио политички капитал који је имао. Испало је да га је Ђилас искористио као ,,пешадију” да би га на крају одбацио. Сада остављен на цедилу настоји да се врати ,,својима” и да не иде директно у конфронтацију са Вучићевим политичким блоком. У овом тренутку је мала шанса да поврати оно што је изгубио, али како је код нас памћење кратко за неколико година уколико буде упоран би имао шансу.
Бранко Радун
