Тежак је избор између црногорског режима и короне. Литије су дошле као најсрећнији излаз из безизлаза … И кад прође корона, заслужили су да до краја живота перу руке

Толико смо дуго желели и маштали да се отуђимо да је Небо услишило наше молитве и коначно нас наградило. Можемо да се грлимо са телефоном и мазимо са лаптопом. Доста смо се мучили са реалним животом и извињавали што нам је телефон најпривлачнији сабеседник. Таман кад смо помислили како смо велики свемоћни вирус, из шишмиша нас је принудио да атерирамо и подсетио колико смо важни и незаменљиви.

Овако размишља академик и песник Матија Бећковић о чуду које нас је задесило, а које нас нагони да самујемо. Уместо да ових дана промовише своју нову књигу „Црна Гора име једне вере“, коју је објавила „Вукотић медија“, Бећковић је, као и многи други његови вршњаци – у изолацији. На почетку разговора за „Новости“ питамо га да ли има те короне, тог вируса који може да спута реч, мисао, говор Матије Бећковића.

– Свако вече сам на балкону и помишљам да се „прикачим“ на аплаузе лекарима, као да су мени упућени, и почнем са своје терасе да говорим стихове и држим поетско вече – одговара нам.

Да ли сте се довољно подмладили да вас не препознају на улици ако изађете?

– Ако ме ухвате једном дневно, то није проблем. Не знам да ли примају картице. Најважније је у мојим годинама да не заборавим да понесем џак пара. У сваком случају не излазим без најмање триста хиљада. Без шале, више од једном дневно по 150.000 динара ми не би одговарало. Поготово ако потраје годинама.

Изашла је књига „Црна Гора име једне вере“ у којој су ваше најбоље песме о земљи ваших предака. Који је то по реду узвишени споменик који јој подижете?

– Радови су у току. То ме питајте кад све буде готово. За овај најновији споменик назван „Црна Гора име једне вере“, најзаслужнији је издавачка кућа „Вукотић медија“. А та кућа је вековима дизала најславније споменике српској Гори Црној, земљи наших предака.

Како ће се у Црној Гори ово време памтити, пре и после короне, или пре и после колоне?

– Док је било колоне у Црној Гори није било короне. И корона беше устукнула пред колоном. Историја ће запамтити колоне а короне нигде бити неће.

По чему ће се још памтити литије?

– Литије су прва плишана револуција у Црној Гори. Њихов значај је засенио све друге. Оно што је „прашко пролеће“ било за Чехе, то су сада литије за Црну Гору.

Очекујете ли да ће у Црној Гори кад прође корона поново да крене колона?

– Верни народ Црне Горе одбранио је своју цркву и на најновије претње и вишедеценијске клевете одговорио – ћутањем. Тај мук стотина хиљада чуо је читав свет. Као што Италијани у време короне износе на прозоре и балконе своју заставу, можда би и учесници литија могли на прозоре својих кућа да изнесу кандила и славске иконе.

Може ли да се догоди да народ Црне Горе, ипак, не одбрани своју цркву?

– Тежак је избор између црногорског режима и короне. Литије су дошле као најсрећнији излаз из безизлаза. Ниједну другу нацију ни верску заједницу у Црној Гори не сматрају странцима и туђинцима. Као извањце, странце и окупаторе у Црној Гори сматрају само свој народ и своју цркву. И кад прође корона, заслужили су да до краја живота перу руке.

Много тога смо чули и видели по чему ћемо памтити литије. А како ћете их ви памтити?

– Литије су уметничко ремек-дело. Доказ да Бог није дигао руке од Црне Горе. Он ће се побринути и о свему осталом. Колоне младих људи, којих је било као цвећа, показале су да је Црна Гора оздравила и да су млади нараштаји надрасли раскол у којем живе њихови родитељи. Сву братомрзилачку науку одбацили су као перику.

Црногорске власти вама нису дозволиле да учествујете у литијама…

– То што сам физички спречен да на њима учествујем учинило их је још симболичнијим, нестварнијим и оностранијим.

Како објашњавате да је Црна Гора тако одједном устала, мада се пре тога чинило да је посустала?

– Није први пут да се покаже да нас има баш кад су се сви инструменти сложили да нас нема. И да се Бог јављао на нов начин, преобучен у Универзум, баш кад су му људи доставили одлуку да не постоји. И да се покаже да смо најмоћнији баш кад се чинило да смо се предали, мали и беспомоћни. Још „има ствари о којима наша мудрост и не сања“. Не сруши ли преко ноћи и на наше очи један невидљиви вирус цео нови светски поредак!

И Темпо би, кажете, у песми коју сте промовисали на уручењу признања Компаније „Новости“ за најплеменитији подвиг, са братом четником био у литијама…

– Поклопила се прилика и инспирација. Споменуо сам Темпа, а тај бесмртни пук који замишљам је много масовнији. Темпо је само метафора помирења које се указује као једини излаз и решење. Помишљао сам и на оног митраљесца који је спроводио митрополита Јоаникија, чију смо фотографију видели ових дана. Митраљезац сигурно има потомке, па би волео да га се неко од његових сети и појави са том фотографијом на челу колоне. Или, неки од данашњих високих црногорских функционера, са фотографијама својих очева и дедова који су остали у масовним гробницама око Зиданог Моста. Или, неко из породица К. и М. који су убили Крста Поповића, да се са његовом фотографијом појави на литијама. Може ли се замислити нешто античкије, потресније и лековитије? Надам се да ЕУ неће примати у чланство државе које још нису повадиле из јама своје мртве. Као што је, на пример, јама код Видрована, кад већ један стари спелеолог моли ових дана да му дозволе да то он сам учини.

Како то да сте Синан-пашу некад, а Мила Ђукановића данас, изједначили у заслугама за наше јединство?

– То признање би било једно од ретких које нико не би оспоравао. Синан- -паша није обавио све што је наумио, па је ваљало довршити његово дело. Пошто Милешева није у Црној Гори, јуришају на Острог и Светог Василија.

Ђукановић се, казали сте једном, одрекао имена, вере и писма, али то није уклесано у камен. Значи ли то да ви, ипак, верујете да ће се предомислити?

– Ако Црна Гора нечег има – има камења. И на сваком камену је уклесано нешто друго. Тако су завадили и камење. Рву се с оним једним, на којем је, једном заувек, уклесана она једна једина реч.

У новој књизи готово да је опипљива ваша љубав према Црној Гори. Је ли проблем што су је као такву црногорске власти препознале?

– Има нешто у томе. Они не воле и не признају Црну Гору коју волим и коју сам опевао. И не само ја. Него ни ону коју су опевали Његош, Вук, Пушкин, Лаза Костић, Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Љуба Ненадовић, Змај, Исидора, Андрић, Црњански, Десанка. Зато су нас најурили из лектире. Литије су потврда животности и јавна рехабилитација поезије о Црној Гори, па и моје. Доказ да су живе и поезија и Црна Гора.

Може ли порука „Не дај се, јуначки сине“, како је наслов једне ваше песме, да буде свевремена водиља опстанка?

– Речи јунак и јунаштво деле судбину света и Црне Горе. И тако ће бити док не догурамо дотле да у речнику напишу да јунак значи бивши човек, а јунаштво „оно чега се паметан стиди“.

Његош за све крив

– За све је крив Његош. Да је поставио ствари како треба и да није био тако површан и лакомислен, сад не би морали да се бакћу ни са црквом ни са нацијом ни са језиком ни са историјом ни са Косовом ни са Русијом ни с њим самим. Да је бар био патријарх а не владика, као Амфилохије.

 

IN4S

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here