Док запад јури за материјалним и док му се прикључују оне маловерне душе са истока подела постаје све видљивија. Свет је све јасније поларизован на оне верујуће који воле људе и оне који брину само о себи а љубав имају само ка новцу. Онима који брину само о себи и материјалном овај земаљски живот омогућава да грабећи добију нешто више. Само живот је кратак а оно у њему приграбљено не може се однети. Човек на крају са собом може понети само душу. Када дође неизбежни тренутак истине за пресек овоземаљских рачуна наша вера, љубав, праведност, великодушност и искреност коју смо носили у души биће оно једино што ће нам одредити даљи пут.

“Ако бежиш од Бога он те неће јурити, али ће те чекати!“

Свети владика

Николај Велимировић

Прави Србин зна ову непромењиву истину. Зато колико год да је тешко свој живот усмерава искључиво светосавским путем. Знајући да на крају тог пута следи спознаја. Све оно што га је мучило, за живота му можда деловало и као пораз, је само био пут до коначне победе. Да би нас други поштовали морамо кренути од почетка. То значи да најпре морамо поштовати сами себе и свој начин живота. Тај задатак можемо испунити једино ако останемо оно што смо вековима и били. Не дозволимо горима од себе да нас мењају. Наши стари су храбро истрајали на том путу показавши свету колика је душа Србинова. То сигурно није лако али нам нико и није рекао да јесте. Срби никада и нису бирали пут по тежини већ по његовој исправности и суштини.

Мото по коме живи православна душа је онај који није вођен личним и материјалним већ људским. Баш онако како је живео и наш Никола Тесла. Човек и Србин који је дошао у Америку 1884.године са имовином од четири цента и једном књигом поезије. Мукотрпно радећи на проналасцима успева да дође до заслуженог пословног уговора. Уговора који не само да му напокон омогућава нормалан живот, већ много више од тога. Практично све што се може купити новцем. Тај уговор је био управо остварење оног сна о материјалном који на западу сви сањају, могао је њиме да обезбеди све његове потомке.

Међутим Тесла није био западни материјалиста већ светосавац са душом. Као такав зарад интереса човечанства одрекао се надокнаде за патент од 2.5 долара по коњској снази сваког електромотора, цепајући сам свој уговор. Можда и није потребно споменути да данас 80% електромотора ради на том принципу, да су у питању милијарде долара. Нису светосавцу биле важне зелене новчанице желео је да помогне свету и људима. Тај свет коме је све поклонио га је оставио да умре у сиромаштву, 1943.године. Показујући још једном разлику између људи са душом и оних без ње. Линија разграничења јасно је исцртана између западних звери и православних душа. Познајући запад јасно је зашто не желимо да имамо ништа са њима.

„Они су се смејали мени што сам другачији, а ја сам се смејао њима што су сви исти.“

Чарлс Буковски

Тај врли запад између себе личи као јаје јајету. Споља се приказује бео и глазиран али погледамо ли унутра видећемо да су сва та јаја иста. Увек се ради о мућку. То сигурно не може бити наш избор, то није избор који ће Србин прихватити. Наставиће они да се смеју нама што смо другачији, али ће им се на крају и тај осмех заледити. Срби се плаше само Бога и зато неће дозволити никаквим каубојима са запада да га јашу зато што мисле да имају силу или зарад некаквих зелених новчаница.

Од силе и новца не зависи она права снага, већ од вере. Кад је вера довољно јака добићемо и оно што нам је на моменте деловало немогуће. Неће бити први пут да морамо да покажемо своју праву снагу. Не само ону борбену у којој нас одликује непоколебљива храброст већ и ону по којој се светосавац разликује од свих других. Ону снагу вере, љубави, хуманости. Ону лепоту душе због које се за људе и може рећи да се разликују од звери и животиња.

Прича из Великог рата

Дадох му свој хлеб, немадох ништа друго да му дам

После очајничке битке Срба и Бугара, преносили су рањенике брдским стазама на магарцима, тако што су привезали две корпе са стране и по једног војника стављали у корпе. На једном магарцу су се нашли српски и бугарски рањеник. Француски официри су запрепашћено гледали сцену, а нарочито кад су чули да се Србин обратио Бугарину са „братко“.

– Како може да ти буде братко, кад сте се до малопре клали зубима? – упита француски официр.

– Може, господине мајоре, – узврати српски рањеник. – Може кад је овако рањен, као и ја, кад је у муци и невољи. Дадох му и свој војнички хлеб… а како да му не дам кад рече да три дана није ништа окусио.

– Па причаш ли штогод с њим? – упита официр, не могавши да се начуди толикој племенитости.

– Понешто, господине – одговори рањеник. – Ето, кад су га свег избоденог убацили у ову корпу, приметих везене чарапе, из наше, сељачке куће, па га приупитах да можда није прошао кроз моје село… Шта ћете, рат је велико зло. А могао је везене чарапе опљачкати и у мојој кући. Но ја му дадох свој хлеб. Немадох ништа друго да му дам.

(Адам Стошић, „Велики дани Србије 1914-1918“, Крушевачки гласник и Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, Крушевац-Београд, 1994.)

Наравно да су француски официри гледали са чуђењем српског војника. Они немају православну душу. Сувише је то људскости да би њима било разумљиво. За то је потребно много више од самог рађања у људском облику. Потребно је оно човекољубље које краси верујуће душе. Када Србин корача стазама својих предака, незадрживо побећује у свим биткама. Како у оним ратним тако и у оним људским. Немамо разлога да се одричемо тог победничког пута овенчаног славом.

Свако свој пут бира сам. Запад и њихове домаће улизице покушавају да нам наметну пут којим су они кренули. Пут којим би се ми удаљили од своје људске суштине, вере и предака. Њихово право је да покушају. Србин одлично зна да нас Бог сигурно неће јурити али и да му нико неће побећи. Зато је на нама да још једном разочарамо запад показујући им да су им покушаји узалудни. Доказујући још једном да је вера, истина, љубав и хуманост у светосавцима толико велика и снажна да је непобедива.

Ако и постоји страх од некакве западне моћи, људски страх од непознатог, мора да постоји начин да се он победи. Сигуран начин да страх умре је да учинимо управо оно чега се бојимо. Наши преци су нам толико пута показали да су непобедиви управо зато што су веровали. Баш зато што су другачији од запада који их је нападао. Побеђивали су вером, осмехом, душом, љубављу и срцем. Ми смо се данас слушајући западне плаченике удаљили од вере. Заборављајући светосавље остајемо без душе, осмеха, љубави али и храбрости да се изборимо са злом. Зато губимо слободу, наставимо ли тим путем изгубићемо и Отаџбину. Не смемо дозволити да племенита српска душа нестане само зато што се зло осилило.

Да су пчелари показивали страх од жаока пчела свет би заувек био ускраћен за благодети меда. Ако би Срби показали страх од зла запада били би ускраћени за благодети слободе и заувек остали без Отаџбине. Бог нас све чека на крају путовања. Срби од њега никад нису бежали, увек су му пуни вере хрлили у загрљај. Наставимо непоколебљиво без страха својим путем. То је једини начин да и даље слободно ходамо, радујемо се, смејемо и волимо. То је једини начин да сачувамо Отаџбину.

Ненад Благојевић

извор: Фонд стратешке културе

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here