Фото: Скриншот Фејсбук страница Војска Републике Српске

Приче о јунацима ВРС

Пише: Бојан Вегара

АЛЕКСА АКА КРАЈИШНИК (1938-1992)

Тог љетног јутра, 16. јуна 1992. године напали су на касарну у Жуновници и на Касатиће. Убрзо је почело гранатирање Ремонтна и насумично гранатирање по цивилним објектима у Хаџићима. Дан није слутио на добро, притискали су са свих страна.

Постало је гураво, јер су пробили линију у Касатићима. Борина екипа са Тинова отишла је на испомоћ. Морало се, јер мало бораца имамо, а на Тинову још нема удара. А они су већ искусни борци и туку се скоро сваки дан на Тинову. Читав мјесец од како је почео рат, сваки дан су муслимани на Тиново нападали. Сви су знали, да ако Тиново падне, пали су Хаџићи.

Борба на Касатићима је трајала сатима. Тукли су се момци из близине. Рафалима, тромблонима и бомбама. Наши су покушавали да стабилизују линију и поврате изгубљени ров.

На врху Тинова остало је њих неколико и ђед Ака, сиромашан и поштен човјек, који није имао ниједног лаког дана у свом животу. Припада соју што се никад не предаје . Ђед Ака је дан раније довео на положај и пса Вучијака. Говорио је, да сад може да одмори, јер га пас чува.

Негдје око подне граната је запалила гориво у Ремонту и густ дим је куљао низ Хаџиће. А одмак затим почео је напад на Тиново. Био је то главни напад. Нападача jе било много и дошли су из Коњица, Јабланице, да помогну муслиманима са наше општине. Била је ту и Ријечка бригада регуларне Хрватске војске, махом саставњена од муслимана настањених у тим крајевима Хрватске.

Олистала шума и слаба видљивост омогућили су им да приђу близу. Врх су засули ручним бацачима, тромблонима и бомбама. Прва експлозија гранате уплашила је Вучијака,па је почео да бјежи. Ђед Ака је бацио дрво за њим и љутито га опсовао. А онда је почео да пуца.

Муслимани су нападали са свих страна, па чак и уз стјене. Наши морају да се повуку и то јављају команди. Настаје блага паника и сви осим ђеда Аке се повлаче педесетак метара испод врха. Одмахнуо је руком када су га позвали на повлачење. Рекао им је да му оставе муницију и још једну пушку. Нису га могли убједити да крене. Знао је да му је млађи син на Малом врху и да ако врх Тинова падне у граду су за 10 минута и настаје покољ.

Ту почиње борба ђеда Алексе Аке Крајишника са стоструко јачим непријатељем. Држао их је на дистанци четири пуна сата, сам и без ичије помоћи.

Надирали су са свих страна,а њему нестало муниције. Пришао му је на метар неки Мујо Мустафић, учитељ из Челебића и рекао му, да га за милост моли. Ака му је рекао да пуца и наставио пунити последњи оквир.

Пуцао му је од бјеса из наслоњене пушке на чело. Хвалио се послије да је убио најхрабријег четника у Хаџићима.

Таман када је утихла борба ђеда Алексе, завршена је битка и на Касетићима. Боро и екипа су стигли испод врха. Стигло је све оно најбоље што су имали Срби у Хаџићима. Врх Тинова је враћен. Спријечен је продор у Хаџиће и невиђен покољ.

Ђед Алекса Ака Крајишник је одбранио Хаџиће. Потпуно сам и као у некој епској пјесми што се уз гусле пјева.

Нашли су га мртвог и насмијаног.

Одликован је ђед Ака 1993. године и сигурно је неко коме Срби из Хаџића дугују много. Мислио сам, кад се заврши рат, да ће се бар једна улица звати по ђеду Алекси Аки Крајишнику, али не зове се ниједна.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here