Foto: Privatna Arhiva Foto: Kurir

Војник ЈНА Бошко Жиловић (22) страдао је пре 68 година кад је упао у заседу албанских диверзаната док је био у извиђачкој патроли, ово је прича о њему.

Сведочење „Мајке Сребренице“ о масакру над Србима у Кравицама: Наши мушки су чистили положаје док смо ми упадале у куће Србима док су славили Божић! (ВИДЕО)

Португалски генерал шокирао Запад: Није било геноцида у Сребреници!

Југословенско-албанска граница никад није била мирна, а о томе сведоче и називи караула које носе имена неких погинулих граничара, попут караула „Бошко Жиловић“, „Дејан Радановић“ и „Митар Војиновић“.

ГОРАН ШАРИЋ ОБЈАСНИО СВЕ ДО ДЕТАЉА: Новак Ђоковић – шампион слободе (ВИДЕО)

Од њих данас није остало ништа, а сећања на њих бледе. Готово сви знају за караулу Кошаре, познату по једној од најжешћих битака вођених 1999. године.

Она је сазидана 70-их година, али мало је познато да је пре ње на тој локацији постојала караула „Бошко Жиловић“, која је разорена, а управо њене рушевине остале су подсетник да тамо никад није било мирно.

Ова стара караула добила је име по младићу рођеном 1931. који је страдао током редовног служења војног рока, а запис о њему постоји у књизи коју је написао његов рођак Симо Жиловић (90) са Златибора.

Бошко Жиловић је са 20 година ступио у ЈНА и током одслужења војног рока распоређен је у пограничну јединицу КНОЈ на албанску границу.

Погинуо је 1953, мало пре краја одслужења војног рока, који је тада трајао две године. Драма се десила кад је са још једним војником албанске националности упућен у извиђачку патролу, а према наводним верзијама, упали су у заседу групе албанских диверзаната који су прешли преко границе на територију СФРЈ. Бошко је погинуо, а његов саборац остао је неповређен. Тако је на том простору подигнута војна караула која носи његово име.

Foto- Printskrin Kurir

О Бошку је за Курир говорио рођак Симо, чије тужне успомене и даље не бледе. Сећа се са сузама у очима.

– Бошко је мој рођак по трећем колену, био је само три дана старији од мене. Кад смо били мали, заједно смо чували стоку, ишли у школу, играли се.

Никад нећу заборавити кад смо 1943, тада смо имали само 12 година, у игри прескакали канале. Видели смо двојицу људи који су лежали заклани и леш једне девојке. Побегли смо главом без обзира јер нисмо знали да ли нас смрт чека иза угла – прича Симо, који ни сањао није да ће неколико година касније његов рођак страдати, а он војску преживети.

– Заједно смо, истог дана, отишли у војску. Регрутовани смо у КНОЈ, требало је да будемо у војсци три године, али су рокови скраћивани. Он је страдао мало пред крај одслужења војног рока. У војсци сам радио у администрацији и тамо чуо за рођакову смрт. Отворио сам новине и прочитао наслов „Албански диверзанти убили Бошка Жиловића“. Занемео сам. Био сам у војсци кад је он сахрањен, наравно, уз највеће војне почасти – прича наш саговорник и додаје да му је посебно тешко пао сусрет с Бошковим оцем:

– Један од најстрашнијих тренутака и осећаја у животу био је кад сам прилазио његовом оцу. Кукао је и јаукао за сином. Бошко и ја смо отишли заједно. Њега су убили, а ја сам се вратио. Много ми је то тешко било.

Треба да добије улицу

Херој не сме бити заборављен

Пуковник у пензији Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона на Кошарама, за Курир је рекао да му је била посебна част кад је упознао рођака човека по ком је караула која је сазидана пре Кошара добила име:

– Дали смо иницијативу да се направи обележје у општини Чајетина. Није битно да ли ће то бити спомен-чесма или улица. Бошко Жиловић из овог краја не сме бити заборављен.

Сузана Трајковић

Извор: Курир

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here