Невољно али на жалост оправдано пишем овај чланак осврћући се на једног клирика наше цркве. Немам обичај да критикујем наше свештенство и цркву и заиста ми није пријатно што ћу то овај пут учинити.

Друштвене мреже су постале глобална психијатрија, па тако можемо на њима наћи свакаквих опскурних ликова којима је главни посао исказивање мржње кроз неосновану критику.  Не улазим у то колико су основане критике хејтера на друштвеним мрежама али они дефинитивно имају одређених психичких проблема, пошто је немогуће упорно истрајавати у тој мржњи а остати нормалан.

Такав један хејтер на Фејсбуку је извесни јеромонах Иларион Ђурица. Овај јеромонах је познат као критичар буквално свих људи наше цркве и свих појава у њој, па чак и оних најбољих и најсветлијих. Себе је поставио као једино мерило истине и правде у Цркви. Такав његов став био би мање чудан али и даље неприхватљив, да је поштовани господин у статусу какав припада његовом позиву и чину.

То је један од оних “праведника” коме је “нанета неправда” где год је боравио, а он ето, јадан “невин”, “ни крив ни дужан”. Непрестано се сељакао, те је на свом путу безмало опајао све бивше југословенске републике. Најзад се стационирао у приватном стану у Београду и “саслужује”, тачније трпе га у цркви Св. Трифуна на Топчидерском гробљу.

Свејевремено је Иларион имао и паметних изјава али у последње време, на жалост, из њега провејава само мржња и нетрпељивост према својој сабраћи у цркви и саслужитељима. Иларион се претворио у једног себичног и саможивог стараца, кога је у потпуности прегазило време. Уместо да у тим годинама гради мир и поравнава рачуне, спремајући се за сусрет са Господом, господин Ђурица је решио да изиграва лажног пророка и судију свима које је макар једном у животу срео. Почевши од Њ. Светости Патријарха Иринеја, београдских свештеника, многих владика, монаха, монахиња и манастира, па до лаика и појединих интелектуаца, Иларион сипа хејт према свима једнако. Kада се читају његове отровне и дрско приземне осуђивачке објаве на Фејсбуку може се помислити да је од самог Бога именован за вечног судију. А о каквом “праведном” судији је реч, показаћемо у даљем тексту.

“Поштени и праведни” Ђурица, који сваком преко Фејсбука сасипа све у брк, поштено би требало да одговори зашто се лажно представља као ПРОТОСИНЂЕЛ или је ту власт сам себи приграбио и самодликовао се?

Не би било ни згорег да нам напише и који редак о томе како незаконито упада у туђе парохије и врши чинодејства, успут тражећи од људи да га издржавају. Његова хвалисавост је заиста неумесна, и сасвим далеко од било какве хришћанске врлине, а највише воли да се хвали својим познанствима са богаташима, посебно онима са естраде, па потом спорта и глуме. Прогласивши себе духовником многих познатих естрадних звезда, које вероватно ни не знају да им је он некакав “духовник”, док се с другима само фотографисао па то на Фејсбуку показао као своје духовништво, на жалост некима је и заиста духовник.

Занимљиво је и то да самозвани протосинђел Ђурица за све ове године није успео да нађе себи манастир где би се скрасио.  Било мушки или да се прихвати да буде духовник у некој сестринској обитељи. Уместо тога Фејсбук праведник живи у стану на Бановом брду који му плаћају духовна деца, са којима је због издржавања неретко у завади, пошто практично изнуђава новац за становање и своје животне потребе. Због његових превеликих очекивања и нереалних захтева многи, који су били добри с њим и помагали му,  удаљили су се од њега, схвативши да је Ђурица више случај за психијатрију него за духовништво. Заузврат, Ђурица ове своје доскорашње доброчинитеље проклиње и анатемише. Док је истовремено сам непослушан цркви од својих духовних чада тражи бесловесно послушање по узору на хиндуистичке култуве и гуруизам, послушање које нема истинске везе са православном духовношћу већ је обично подјармљивање верника и одузимање слободе коју им је Бог даровао.

Нико Ђурици у нашем друштву, па чак ни у цркви, не би превише замерио што критикује поједине свештенике и калуђере због поседовања материјалних вредности, када он сам не би био управо пример таквог свештеника који прославља имендане по скупим ресторанима уз тамбурице и бахаћење.

Посебна прича је његово пљување клира, по методу протестаната и секташа, извлачећи из контекста неке реченице и догађаје и онда филујући и спинујући неки други садржај који дотичне треба да компромитује.

У широј црквеној заједници је познат као човек разбијач заједнице, представљајући себе као елитног духовника(шта год то значило) и постављајући се изнад епископа цркве. Овакав умишљени ауторитет је школски пример промашеног живота једног нарциса.

Kада се Ђурица позива на Св. Јустина и његово богословље, а то увек чини док критикује оне којима завиди, незаобилазно износи Јустинове похвале за себе и своје таленте. Свети ава Јустин је за разлику од Ђурице седео у манастиру и смело критиковао оно што тог момента у друштву није ваљало, али под сталном претњом комунистичког режима и непрестаном опасношћу за своју главу.  Иларион чергари по улицама Београда и пљује све и сваког.

Овакви квази духовници су реалан проблем за нашу цркву. Њихова лажна духовност, која је заправо све само не православље и пре свега је некаква старачка мржња заоденута у морализам, наноси озбиљну штету цркви, па поледично и црквеном врху, пре свега патријарху у чијој епархији борави господин Ђурица који у име цркве чергари, просјачи, кукумавчи, проклиње, пљује и чини све оно што не приличи ни простом хришћанину а камоли једном јеромонаху. Крајње је време да се црквене власти позабаве оваквим случајевима, те да се дотичном господину или да одређена понуда за манастир где ће се коначно смирити по старе дане или ако то не прихвати да се санкционише по црквеним прописима.

Овде ћемо навести укратко непочинства дотичног господина Илариона Ђурице а што смо и целим текстом јасно саопштили:

  1. Лажно представљање.
  2. Вршење чинодејстава у туђим парохијама у Београду.
  3. Искориштавање и манипулисање духовном децом зарад стицања материјалне користи. Уколико то не успе, клеветање истих.
  4. Непризнавање и пљување патријарха у чијој епархији борави.
  5. Гуруизам и протестантски дух. Критика цркве са протестантских становишта и поробљавање духовних чада по узору на источњачке гуруе.
  6. Позерско духовништво, “специјализовано” за естраду и спортисте.
  7. Одбијање да монашки живот проведе по правилима цркве у манастиру. Уместо тога живи у стану у Београду правдајући се да му ништа друго није понуђено.
  8. Баханалисање по скупим ресторанима у којима на недоличан начин прославља свој имендан.
  9. Анатемисање свакога ко му стане на пут, ко има другачији став или ко се не слаже с његовом изврнутом перцепцијом стварности.
  10. Опањкавање и клеветање свештенства, монаштва и епископата СПЦ.

Јован Ковачевић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here