Уништено православно здање представљано је у историји и као џамија, а сада је поред рестаурираних темеља написано да је ова црква – катедрала

Крајем маја на темељима Цркве Светог Николе испод тврђаве у Новом Брду појавили су се премијер такозване државе Косово Рамуш Харадинај и немачки амбасадор са седиштем у Приштини Кристијан Хелт. Дошли су, како се из штурих вести зна, да обележе завршетак рестаурације овог уништеног храма. Немачка је обезбедила новац, а Харадинај је касније на свом фејсбук профилу поручио: „Артанска катедрала као културно и верско наслеђе је сама по себи прича, обогаћује наш идентитет и доказ је суживота у овим областима”.

Он је пренео добар осећај и пријатељство једне „пријатељске државе у идентификацији и обнови косовског културног наслеђа”. Шта је за просечног познаваоца овдашњих прилика јасно у овим речима? Шта су Артанска катедрала и косовско културно наслеђе? Изгледа да је реч о новом начину комуникације и терминологији која има циљ да избрише српски карактер Новог Брда – артанска катедрала је заправо православна црква, а Артана је албанско име које се у „новој стварности” на Косову користи за овај важни средњовековни град и локалитет.

Катедрални храм значи и да је овде била катедра, седиште, новобрдских митрополита. Није реч о катедрали са значењем католичка црква, као што су они који су вршили радове написали поред рестаурисаних темеља. Та замена теза требало би да укаже неупућеном посетиоцу и „новом читању историје” да је реч о католичкој катедрали.

Мутна игра са именима уклапа се у формулацију „косовско културно наслеђе”. У њу би требало да се интегрише српско, османско и албанско културно наслеђе. Иако је овај концепт одбачен, он живи као нека врста идеологије и прелазног периода у којем би уз подршку међународне заједнице нестао српски, османски и албански културни идентитет, а све би се подредило косовском или косоварском културном моделу.

У краткој објави која најављује кишни излазак на Ново Брдо немачка амбасада у Приштини исто тако уопштеним тоном говори о „разноликом културном и религиозном наслеђу Косова”. Каже се да циљ обнове јесте да покаже њену „турбулентну историју”, наводи се да је изграђена у 14. веку, да је имала „трансформације, укључујући покушај да се претвори у џамију”, а затим се додаје да је „катедрала првенствено изграђена као католичка црква смештена у непосредној близини средњовековне новобрдске тврђаве”.

Да ли је реч о католичкој цркви и да ли су стручњаци Археолошког института Косова и експерти ове институције некога у вези са свим овим консултовали? Подигнути су стари црвенкасти стубови на остатке капитела што су некада носили сводове храма Светог Николе, а на њих је додато ново грубо тесано камење од белог мермера. Припрата и централни део храма насути су туцаним каменом. Олтарски простор, иначе састављен од три олтара, само је прекопан и није насут каменом.

Историја Новог Брда континуирано је изложена фалсификовању, тако да је пре десет година на таблама око овог локалитета писало како су на његов развој утицали Венецијанци, Јевреји и Дубровчани. У овим текстовима ниједном речју се не помињу Срби, а Велика сеоба из 1690. представљена је као: „масовна исељавања у другим местима као што су Турска, Македонија, а такође и у другим градовима Косова (Гњилане, Приштина, Призрен, Вучитрн, Митровица)”. Као главни разлози сеобе наводе се тешки економски услови, разни политички разлози и дуге хладне зиме.

Подаци и историја говоре нешто сасвим друго, а барски надбискуп Марин Бици 80 година пре Велике сеобе извештава током своје званичне посете Новом Брду да су Турци претворили у џамију „лепу и скупоцену цркву српских деспота”. Марко Поповић и Игор Бјелић ово наводе у књизи „Црква Светог Николе, катедрала Новог Брда”. Они са научне стране закључују да је овај податак потврђен у току археолошких ископавања и да је „омогућио да се на истраживаној локацији препознају остаци православне Цркве Светог Николе, некадашњег катедралног храма Новог Брда”. Ова обимна студија указује на њену судбину, гробље у комплексу, накит из гробова, остатке тканине, керамике, камене пластике, однос са моравском школом, новац, али се у основи заснива на истраживању архитектонских остатака и зиданих гробних конструкција, као и расположиве документације.

На основу тих истраживања Поповић и Бјелић издвајају пет етапа градње од 14. до 17. века, укључујући и два последња периода, када је црква претворена у џамију. Развој града и прилив становништва условили су грађење храмова, па и православног храма Светог Николе, док су верници католичке вероисповести – Саси, Дубровчани и трговци са приморја – имали свој главни храм познат као Сашка црква, који се не налази у средишној урбаној зони.

Црква Светог Николе једно време је била и седиште липљанско-грачаничких епископа, који се појављују и са титулом новобрдских митрополита, а један од њих – Никанор, основао је 1539. штампарију у Грачаници. У обиљу података и фрагмената професор Божа Зарковић издваја да се у документима више помињу православни него римокатолички свештеници, а да се данашње име Артана нигде не помиње. Одговор науке је јасан и недвосмислен и прети да буде замагљен новом идеолошком подлогом овдашњег друштва. У овом случају прекршени су и неки од основних закона који су из Ахтисаријевог плана унесени у устав Косова. Према том закону, Ново Брдо спада у заштићене зоне и није могуће било шта радити без консултација са Српском православном црквом или српском заједницом. Ова чињеница је потпуно игнорисана, СПЦ и Епархију рашко-призренску нико ништа није питао. На молбу „Политике” упућену амбасади Немачке у Приштини да проследе говор амбасадора Хелта или неку објаву са остатака Цркве Светог Николе одговорено је да немају текст говора јер га он не припрема, као и да догађај није имао одјека у медијима.

На додатно питање да ли је амбасадор Хелт био на завршетку радова рестаурације католичке цркве и након питања да ли је сигуран да је то католичка црква, речено је да ћемо тај одговор добити касније. До објављивања овог текста одговор није стигао. Шкрти извештаји у медијима на албанском кажу да је амбасадор, који је у Приштину дошао након службовања у Ватикану, на темељима катедралне Цркве Светог Николе захвалио археолозима, за које каже да не раде у добрим условима, „али се боре у оно у шта верују, а то је да се сачува разнолика историја ове прелепе земље”, преноси „Коха нет”. У стварности, „вера археолога” је изгледа варљива категорија и у озбиљном је сукобу са истином и науком.

На крају остају отворена питања: Како ће оваква тумачења, релативизације и присвајања утицати на Србе, који су у Новом Брду већина? Како ће на ово реаговати католичка црква, да ли уопште имају нека сазнања о радовима? Могу ли косовске власти, међународна заједница и албанске стручне институције, без икаквих последица, на овакав начин фалсификовати историју, материјалну културу, духовност и идентитет простора?

Politika

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here