У овом маленом метохијском селу рођена је прва српска беба после 21 годину
Чује се плач бебе из куће Сање (41) и Душка (43) Јанковића у Благачи, селу у Осојанској долини у Метохији.
“Звони” малени Радош на радост. Једномесечни дечак прва је српска беба рођена у Благачи после 21 годину. Усрећио је родитеље и баку Станку (63), али и Србе који су одлучили да се врате у новосаграђене домове, намењене српским повратнцима. Оне чије су куће и имовина уништени 1999. године када су пред злом и несрећом морали да их напусте.
– Радош нас је све подмладио – са широким осмехом, поносно нам говори Сања.
– У селу са нама је још десетак повратника и сви су углавном старији људи. Супруг и ја смо до Радошевог рођења били најмлађи у Благачи. Сад нам је он свима дао снагу и улио неку посебну веру и наду. Некако је сад све другачије и нама и целом селу. Време нам је другачије, испуњеније, а и све радимо са много више полета.
НЕМАЈУ ЗА АУТО
– Не, није нас страх. И не размишљамо о нападима и пљачкама Албанаца којима су углавном изложени повратници у метохијским срединама. Нама највише недостаје сопствени превоз, јер немамо средстава да купимо ауто, а сада сваке недеље због редовних прегледа код педијатра са Радошем морамо да одлазимо у Косовску Митровицу удаљену око 60 км– каже нам Сања Јанковић.
Готово углас причају нам Јанковићи да свом сину у Благачи желе да створе услове за живот. Кућу која им је саграђена као и осталим повратницима, солидно су опремили а размишљају да када временске прилике дозволе обрађују и део имања. Стоке засад немају, али када беба мало порасте, планирају да купе неке домаће животиње.
– Намера нам је да се овде поново скућимо, да наставимо да живимо животима који су нам “прекинути” пре 22 године када смо морали да се иселимо – наставља Сања.
Нигде нам не може бити боље него у завичају и својој кући која нам је са рођењем сина постала прави дом. Сад у овој срећи, сетим се како сам са родитељима, братом и сестром морала да избегнем. Имала сам непуних 20 година и тада ми се срушио читав мој свет. Били смо расељени у Трстенику, али нема дана да нисам помислила на родни крај. Ноћу сам сањала да се враћамо и ето жеља ми се остварила. Вратили смо се 11. јануара прошле године, а у децембру нам се родио Радош.
ОТЕЖАНА КОМУНИКАЦИЈА
– На све начине довијамо се да будемо у контакту са родбином, а и са централном Србијом. Наравно, за пријем ТВ сигнала српских телевизија нашли смо решење, али нам је телефонски сигнал прилично лош. Ипак, са родбином и пријатељима комуницирамо углавном преко друштвених мрежа – прича Душан.
Иако су се познавали још од детињства, чак и дружили, јер је Сања живела у суседном километар и по удаљеном Ђураковцу, Душан нам каже да их је после много година спојила иста жеља:
– Вукао нас је завичај. Сретали смо се, обновили смо дружење и одлучили да се вратимо и венчамо. Верују Јанковићи да би се много младих вратило на своја косовско-метохијска огњишта, када би имали где да раде.
Највећи проблем је недостатак посла за младе и зато се и не усуђују да се врате – прича Душан.
– Ја сам имао среће да се запослим као помоћни радник у Дому здравља у Осојану, тако да нам тај мој посао значи егзистенцију. Са нама живи и моја мајка Станка која помаже Сањи у кућним пословима и са својом, иако скромном, пензијом доприноси кућном буџету. Срећни смо што смо се вратили. Овде нам је све, овде остајемо.
Autor: redportal.rs