Ових дана се навршава се 106. година од почетка славне Мојковачке битке између аустроугарске војске коју је предводио генерал Рајнер и црногорске којом је командовао сердар Јанко Вукотић, а која се одиграла 6. и 7. јануара 1916. година на православни Бадњи дан и Божић. Ову битку неки означавају и као најневероватнији пример жртвовања себе за другога у српској новијој историји.

Шта је претходило боју на Мојковцу

Одмах после предаје аустроугарског ултиматума Србији 1914. године у Црној Гори је извршена била делимична мобилизација. Појачана су и погранична обезбеђења. Општа мобилизација, је наређена тек 28.јула пошто је Аустроугарска објавила рат Србији. После повлачења 1. српске армије ка Албанији почетком 1916. године, комплетну заштиту Српске војске преузела је Црногорска војска.

Правац од Пећи затворио је Чакорски одред ( из састава Васојевићког одреда), правац од Дечана и северне Албаније Старосрбијански одред, а из Санџачке војске издвојене су три бригаде и упућене за Подгорицу, у резерву Врховне команде. Па и поред свих невоља у којима се нашла Санџачка војска је успешно одлевала непријатељу. Санџачка дивизија бројала је 6.500 војника и 25 топова, а придружила им се и колашинска бригада са око 4.000 бораца којима је командовао командант Милош Меденица.

Рајнеров план био је да подржи аустроугарске снаге које нападају ка Берану, да поделе фронт Санџачке војске и директно садејствује са 3. аустроугарском армијом која је требала да продре преко Ловћена и осујети све даље планове Српске и Црногорске војске.

Припреме за Мојковачку битку

У духу општег плана за напад на Црну Гору, почетком 1916, док су једнице 8. аустроугарског корпуса дејствовале на подручју Берана, група генерала Рајнера се 5. јануара прикупља на простору село Лепенац- село Пале и припрема да следећег дана нападне мојковачке положаје које је држала 1. санџачка дивизија. На мојковачком сектору непријатељ је ангажовао 12 батаљона, два коњичка ескадрона, две батерије брдских топова, батерију хаубица и друге мање јединице укупно 14.000 људи.

Мојковачки правац је био најосетљивији на североисточном црногорском фронту и водио је ка Колашину, Матешеву и Подгорици пружајући могућност непријатељу да раздвоји делове Санџачке војске на беранском и тарском сектору, те да угрози бок и позадину Васојевићког одреда који је бранио Беране. Због тога је команда Санџачке војске на том сектору ангажовала јаке снаге: Колашинску и Бјелопољску бригаду. Ускочки батаљон, 1 и 3. регрутски батаљон, Добровољачки батаљон и артиљерију за подршку

Битка је почела

Шестог јануара 1916. аустроугарске снаге јачине две бригаде напале су предстражу колашинске бригаде на Улошевини и Бојној њиви и после огорчене борбе и великих губитака принудиле је да се повуче на Развршје. Колашинска бригада је пружила веома снажан отпор, извела неколико жестоких противнапада, али их је генерал Рајнер одбио убацивањем у бробу својих резерви. Остале једнице задржале су своје раније положаје. Већ првог дана Рајнерове снаге успеле су да заузму и Улошевину и Бојну њиву и коту 1090.

Да би сломио напад аустругарских снага и повратио изгубљене положаје командант Санџачке војске сердар Јанко Вукотић наредио је 1. санџачкој дивизији да сутрадан у зору ” на целој линији нападне противника и да га гони што даље може”.

Ускочки батаљон се у 6 сати ујутро 7. јануара 1916 наступајући из села Раките десном обалом Лепешнице сукобио се са једницама 6. аустроугарског пука, који је такође пошао у напад с намером да прошири успех из претходног дана. Отпочели су обострани наизменични јуриши. Губици Ускочког батаљона износили су 70 погинулих и 66 рањених. Међу погинулима било је 15 официра, барјактара и водника.

Дејствујући правцем Бојна-њива-Улошевина- Лепенац, Колашинска бригада је сломила напад 6. аустроугарског пука, продрла у његов распоред и одбацила га према Улошевини и Лепенцу. Међутим, у тако критичној ситуацији за аустроугарске јединице, генерал Рајнел на челу својих резерви прешао је у противнапад и успео да задржи Колашинску бригаду. Истовремено Бјелопољска бригада својим дејством у рејону Граца-село Сиге спречила је продор аустроугарских једница преко реке Таре, док су 1. и 3. регрутски батаљон из резерве снажним јуришем успели да одбаце аустроугарске јединице са Бојне њиве. Тиме је положај 1. Санџачке дивизије сачуван у целини.

Генерал Божа Јанковић је у извештају српској Врховној команди о борбама на Мојсковцу 6. и 7 . јануара истакао: ” На сјевероисточном дјелу фронта, на мојковачком правцу, борба је била огорчена. Поједини положаји прелазили су више пута из руке у руку и напослије сви су остали у црногорским рукама”.

Обе стране су имале тешке губитке, али су аустругарски команданти признали да су малобројни Црногорци заправо победници овог жестоког судара.

Укупни губици црногорских једница у борбама код Мојковца износили су 164 погинула и 281 рањеног војника, док су аустроугарске јединице имале 112 погинулих и 350 рањених војника.

Значај Мојковачке битке
Победом на Мојковцу 1. Санџачка дивизија по цену великих жртава извојевала је значајну војну победу, сломила офанзивну моћ аустроугарских снага и добранила своје положаје. Аустоугарске снаге после Мојковца више нису биле у стању да продуже офанзивна дејства.

Успех Мојковачке битке био је и што је 1. Санџачкој дивизији омогућено да све до 21. јануара спречава даљи продор непријатеља. То је имало велики значај за безбедност Српске војске у повлачењу. У овом и осталим бојевима који су се водили до пред крај јануара Црногорска војска се успешно одуживала Српству, на што ју је, крајем октобра 1915. године, позвала српска Врховна команда.

Голоруки налетали на аустроугарске бајонете
Аустроугарски пуковник Рихтер, један од учесника Мојковачке битке после боја, рекао је следеће:

” Храброст црногорског војника нема премца у историји ратова. Било је дана када су поједни положаји прелазили по неколико пута из руке у руку. Ту сте могли видети црногорског војника, како голорук налеће на бајонете противника”.

Ко је Сердар Јанко Вукотић
Потиче из Кољеновића понате црногорске ратничке породице. Војну академију је завршио у Италији и постепено напредовао ка врху. У Првом балканском рату командовао је Источним одредом где се истакао у операцијама у Санџаку и Метохији. Постаје начелник штаба Врховне црногорске команде. У Другом балканском рату предводио је Црногорску дивизију која се борила у саставу Прве српске армије против бугарских снага.

У Првом светском рату био је начелник Штаба Врховне команде црногорске војске. Велики успех Јанка Вукотића везан је за повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. Његова санџачка војска је у садејству са снагама Прве српске армије успела да одржи 500 километара дугачак фронт и у надчовечанској борби код Мојковца засустави и одбаци непријатељску офанзиву.

Зашто су Црногорци помагали Србима?
Одговор на ово питање може се пронаћи у државном уџбенику, Земљопису Књажевине Црне Горе за ученике 3. разреда основне школе из 1899. године, у коме пише да „У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника.

Већином су православне вјере, а има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати да смо сви српскога поријекла и српске народности. Осим Црне Горе има још српских земаља, у којима живе наша браћа Срби. Неки су, као ми слободни, а неки нијесу, него су под туђином. Сваки Србин у Црној Гори дужан је познати и љубити своју цјелокупну домовину – све српске земље, у којима живе наша ослобођена и неослобођена браћа Срби. Ниједан Србин и Српкиња, ма које вјере били, не смију пожалити ни живот за општу српску слободу, добро и благостање. Треба да је брат мио, које вјере био, јер тешко брату без брата“.

Извор: Alo.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here