Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске.

Други српски устанак на одређени начин представља темељ за стварање српске државе односно српске војске. Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића „по стасу и угледу“ из најбољих сеоских кућа.

1002_paja_jovanovic_takovoКако је стварање стајаће војске, од најпре „уписника“, а касније „солдата“, прошло неопажено од Порте, Народна скупштина је озваничила назив „солдати“. Уводе се први регрути, који су остајали у војсци десет година, имајући у виду да им рок службе није био одређен. Стајаћа војска живела је у касарнама и примала плату. Установљене су униформе, односно „мундири“.

Српска војска настала је из устаничких чета, дакле из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу. Ту леже корени дубоке повезаности нашег народа и наше војске. Војска Србије негује ову суштинску везу, тако да и у условима професионализације остаје привржена грађанима Србије и помаже им кад год је то потребно. Грађани, такође, препознају ту судбоносну повезаност и цене напоре које војска чини за опште добро.

ПРИЈЕМ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

Министар одбране Зоран Ђорђевић и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић приредили су вечерас, поводом 23. априла – Дана Војске Србије, пријем у Дому Гарде на Топчидеру.

Prijem povodom Dana Vojske

Свечаности су присуствовали изасланик председника Републике Мирослав Латиновић, представници Владе, цркава и верских заједница, дипломатског и војнодипломатског кора у нашој земљи, представници Министарства одбране и Војске Србије и многобројни гости.

Министар Ђорђевић честитао је, том приликом, припадницима система одбране предстојећи празник Дан Војске Србије, одајући признање свим припадницима Министарства одбране и Војске Србије који непрекидно и самопрегорно извршавају све постављене задатке, пружају помоћ локалним властима и становништву на отклањању елементарних непогода тамо где је то потребно, организују и изводе бројне и изузетно комплексне вежбе на нашим и страним полигонима, репрезентујући државу и народ на најбољи начин.

– Наши припадници непрекидно су ангажовани у Копненој зони безбедности и на граници заједно са припадницима МУП-а, пружајући свој максимални допринос као носиоци задатака у решавању мигрантске кризе. Данас са поносом кажемо да смо у Европи у врху земаља по бројности када је реч у мировним мисијама под окриљем УН и ЕУ. Тренутно се у мировним мисијама налази 328 наших припадника, присутни смо у 10 земаља у оквиру 11 мировних мисија, под окриљем УН и ЕУ – нагласио је министар одбране.
Prijem povodom Dana VojskeПрема његовим речима, Србија следи политику војне неутралности која јој омогућава активну сарадњу са свима, а припадници Војске Србије учествују на билатералној и мултилатералној основи на вежбама у земљи и иностранству, са припадницима оружаних снага свих партнерских земаља, са Руском Федерацијом, Сједињеним Америчким Државама, земљама региона, као и у вежбама у оквиру НАТО и Програма Партнерство за мир.

– Наша војска је данас незаобилазан чинилац научног, технолошког и сваког другог вида развоја Србије и у том смислу Министарство одбране је један од предводника у овој области, као неко ко је препознао потребу непрестаног учења и усавршавања, што смо и доказали потписивањем уговора о дуалном образовању са Министарством просвете – истакао је министар Ђорђевић додајући да тиме желимо да се капацитети система одбране употпуне и попуне младим људима који ће имати праксу у Војсци Србије.

Министарство одбране и Војска Србије, подсетио је министар Ђорђевић, омогућавају младим људима да добровољно служе војни рок и да носе нашу униформу и они су то прихватили у великом броју, са жељом да након тога постану радно ангажовани у Војсци Србије.

– Зато смо обезбедили још 600 радних места, што укупно, у овој години, чини повећање нашег бројног стања за 1100 места. То је све обезбеђено за младе и способне људе чија је жеља да служе Србији као професионални војници. Захваљујући Влади Републике Србије, која је створила стабилне услове и здраву основу за повећање стандарда наших припадника, али и уложеним великим напорима у погледу опремања, осавремењивања и модернизације Војске Србије, у циљу повећања нивоа оперативних способности, ми смо као Министарство одбране и Војска Србије данас у могућности да додатно ојачамо војску и њену одбрамбену способност, али ће тај задатак бити наш стални задатак и убудуће – поручио је министар Ђорђевић.

Говорећи о опремању Војске Србије, министар одбране је истакао да, управо захваљујући одлукама и напорима Владе, започето је са опремањем РВиПВО, а у току је опремање Копнене војске савременим артиљеријским оруђем и опремом.

– Истовремено смо започели и у фази смо завршетка са опремањем првих 1500 војника који ће имати најсавременију опрему за брзо реаговање, а наш циљ је да комплетну професионалну војску опремимо најсавременијом опремом, тако да сваки наш војник, буде већ сада војник 22. века – нагласио је министар Ђорђевић.
Prijem povodom Dana VojskeОсврнувши се на капацитете наменске индустрије, министар одбране је оценио да је модернизација војске, која је гарант безбедности свих наших грађана, условљена развојем наше наменске индустрије

– Наша одбрамбена индустрија са правом је препозната као покретач целокупне привреде Србије и она својим резултатима то чини и чини замајац наше економије. Ова предузећа успели смо да консолидујемо и данас она послују без дугова, плаћају све порезе и доприносе. Извоз наменске индустрије прошле године увећан је три пута у односу на 2012. годину, док се ове године очекује 20 одсто већи извоз него претходне. Са овом праксом, наставићемо и у наредним годинама – поручио је министар Ђорђевић додајући да је због таквог потенцијала наша Влада одлучила да инвестира у наменску индустрију после више деценија 43 милиона евра, што ће донети нова радна места, раст производње и повећање извоза.

Говорећи о историјском значају празника, министар одбране је поручио да ћемо само модернизацијом и напретком успети да очувамо национални идентитет и континуитет државности српског народа и војске и да поносно, часно и достојанствено чувамо, сачувамо и поштујемо дела наших предака.

5b0781b0-26d9-11e7-b515-001a649ddcfe– Сигуран сам да ће у периоду испред нас резултати нашег рада и труда и напорног рада који смо сви заједно уложили од 2012. године, са јасном визијом и јачања наше економије, институција и наше државе постајати све видљивији у чему су нам, морам да истакнем, помогли сви наши партнери – закључио је министар Ђорђевић захваљујући на несебичној подршци и изузетној сарадњи свим државним органима и институцијама и свим партнерима ван Министарства одбране и Војске Србије, нарочито Влади и председнику Републике Србије, као и свим припадницима страних армија са којима су, кроз заједничке вежбе, припадници нашег система одбране стекли нека нова искуства и пријатељства.

Војска Србије празнује 23. април као свој празник у знак сећања на дан када је, на Цвети 1815. године, донета одлука о подизању Другог српског устанка за ослобођење Србије од Османског царства, што је касније омогућило стварање модерне српске државе.

ПОЧАСНА ПАЉБА ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

По наређењу председника  Републике  Томислава Николића, а у присуству великог броја грађана, на Савском шеталишту на Калемегдану, са десет плотуна из шест артиљеријских оруђа, изведена  је почасна паљба поводом Дана Војске Републике Србије.

Почасном плотуну је претходило свечано подизање државне заставе уз химну Србије, „Боже правде“ и „Марш на Дрину“, у извођењу Репрезентативног оркестра Гарде.

b34f89b0-278a-11e7-b515-001a649ddcfeСвечаној паљби, испред Генералштаба Војске Србије,  присуствовали су заменик команданта Здружене оперативне команде генерал-мајор Славољуб Јанићијевић и командант Гарде генерал-мајор Миломир Тодоровић.

СВЕЧАНОСТ ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ У ГЕНЕРАЛШТАБУ

У касарни „Бањица-2“ у Београду данас је одржан свечани скуп поводом Дана Војске Србије и пријем пензионисаних генерала из Генералштаба Војске Србије.

Свечаности су присуствовали начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима Колегијума, као и активни и пензионисани припадници организационих јединица Генералштаба.

Генерал Диковић је, честитајући највећи војни празник свим припадницима Војске Србије, говорио о периоду између два празника и постигнутим резултатима, о успесима у области заштите безбедности грађана, подизању способности и опремању Војске Србије, као и развоју наоружања и војне опреме и њиховој модернизацији.

c98e111c-267f-11e7-b515-001a649ddcfeНачелник Генералштаба осврнуо се и на резултате у обуци, војним вежбама и успешној међународној војној сарадњи и закључио да „данас имамо припаднике Војске Србије који су способни, одани отаџбини, њеним вредностима и спремни да те вредности штите“.

На данашњој свечаности, начелник Генералштаба уручио је одликовања из надлежности председника Републике Србије – Орден заслуга за одбрану и безбедност 1. степена генерал-мајору Душану Стојановићу, Сребрну медаљу за заслуге пуковнику Жељку Трамошљики, као и генерал-потпуковнику у пензији Јовици Драганићу који је, на основу Указа председника поводом Дана државности, одликован Орденом белог орла са мачевима 3. степена.

039ab770-2680-11e7-b515-001a649ddcfeГенерал Диковић уручио је данас и поклоне пензионисаним генералима Јовици Драганићу, Маринку Павловићу и Стојану Коњиковцу и тиме им, у име припадника Војске Србије, одао признање за „њихов одличан и високо професионални рад током дуге војничке каријере“.

За изузетно залагање и предан рад додељене су награде и стимулативне мере из надлежности министра одбране и начелника Генералштаба.

ОБЕЛЕЖЕН ДАН ВОЈСКЕ У ЈЕДИНИЦАМА ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

Војним свечаностима и полагањем венаца и цвећа на спомен-обележја погинулим припадницима, данас је у свим командама, јединицама и установама прослављен 23. април – Дан Војске Србије.

Свечаном постројавању припадника Команде Копнене војске у Дому војске у Нишу, присуствовао је командант Копнене војске, генерал-потпуковник Милосав Симовић, који је у име начелника Генералштаба и  лично, честитао Дан Војске Србије.

Након свечаности у Дому војске, припадници Команде Копнене војске присуствовали су полагању венца на споменик Краљу Александру.

Постројавањем припадника Прве бригаде Копнене војске, Речне флотиле, 5. батаљона Војне полиције и 240. срд за ПВД, у касарни „Југовићево“ у Новом Саду, припадници новосадског гарнизона обележили су предстојећи празник. Свечаности су присуствовали командант Прве бригаде бригадни генерал Жељко Петровић, командант Речне флотиле капетан бојног брода Андрија Андрић, градоначелник Новог Сада Милош Вучевић, Покрајински секретар за високо образовање и научно – истраживачку делатност Зоран Милошевић, Начелник Јужнобачког управног округа Милана Новаковић и бројни други гости.

У касарнама „Растко Немањић“ у Панчеву, „Рибница“ у Краљеву, „Књаз Михаило“ и „Мија Станимировић“ у Нишу и касарни „1. пешадијски пук књаза Милоша Великог“ у Врању, припадницима Војске празник су честитали бригадни генерал Зоран Величковић и пуковници Мухарем Фазлић, Предраг Грбић, Звонко Стојковић и Слободан Стопа.

Празник је обележен и у осталим гарнизонима и гарнизонским местима Копнене војске.

Припадници Ратног ваздухопловства и ПВО обележили су Дан Војске Србије војним свечаностима у Команди овог вида Војске у Земуну, на аеродромима у Батајници, Лађевцима и Нишу, као и у касарнама у Зуцама, Крагујевцу, Панчеву и на Бањици.

У касарни „Бањица“ у Београду, у присуству начелника Управе за оперативне послове Генералштаба бригадног генерала Душка Жарковића и заменика команданта РВ и ПВО бригадног генерала Саве Миленковића, пред свечаним стројем припадника 250. ракетне бригаде, 126. бригаде ВОЈИН и 210. батаљона везе прочитане су честитке председника Републике Србије, министра одбране и начелника Генералштаба поводом Дана Војске Србије, као и наредбе о наградама и стимулативним мерама. Војна делегација положила је цвеће на спомен обележја погинулим припадницима РВ и ПВО у овој касарни.

На свечаности у касарни „Топчидер“, уз честитке за Дан Војске Србије и уједно јубилеј —10 година од формирања Команде за обуку, командант овог састава генерал–потпуковник Ђокица Петровић рекао је да су слобода и част највредније и најузвишеније вредности једног народа и да је зато борба за слободу одувек захтевала велике жртве и одрицања. Генерал Петровић је додао да највећу вредност Команде за обуку представља људски потенцијал који краси професионализам, оспособљеност, стабилни међуљудски односи, солидарност и међусобно поштовање и уважавање.

Војне свечаности, уз присуство пензионисаних припадника Команде за обуку, представника локалних самоуправа, Српске православне цркве и јавних предузећа, као и церемоније полагања венаца и цвећа на спомен обележја погинулим припадницима одржане су данас и у Сомбору, Ваљеву, Лесковцу, Пожаревцу, Крушевцу, Горњем Милановцу, Батајници,  Панчеву, Зрењанину, Јакову и на Интервидовском полигону „Пасуљанске ливаде“.

Припадници Гарде прославили су Дан Војске Србије у касарни „Дедиње“ у Београду. Командант свечаности генерал-мајор Миломир Тодоровић, поздрављајући свечани строј и госте, честитао је празник припадницима наше елитне јединице, уз жељу да и наредном периоду као и до сада, успешно обављају све постављене задатке.

Дан Војске Србије прослављен је и у Команди и јединицама Централне логистичке базе, у Бригади везе, 224. Центру за електронска дејства, Војногеографском институту, Центру за обуку путем симулација, Центру за командно-информационе системе и подршку и Центру за примењену математику и електронику.

ПРОМЕНАДНИ ДЕФИЛЕИ ВОЈНИХ ОРКЕСТАРА ПОВОДОМ ДАНА ВОЈСКЕ

Обележавању празника – Дана Војске Србије, прикључили су се и Војни оркестар Ниш и Репрезентативни оркестар Гарде Војске Србије променадним дефилеима улицама Ниша и Београда.Дефиле Војног оркестра Ниш отпочео је наступом на Тргу Краља Милана, након чега је настављен у Обреновићевој улици и на Тргу Краља Александра, а грађани Ниша имали су прилику да уживају у маршевима и корачницама „Марш на Дрину“, „Моја домовина“, „Војвода Степа Степановић“, „Александар Први“, „Милан Обреновић“ и бројним другим. Диригент војног оркестра био је капетан Дејан Ђорђевић.

7d2c2fbc-2787-11e7-b515-001a649ddcfeПроменадни дефиле у Београду  почео је на улазу у Кнез Михајлову улицу, извођењем најчувеније српске корачнице, „Марш на Дрину“. Током дефилеа, на неколико тачака, Репрезентативни оркестар Гарде је извео још седам композиција. Шетачи у Кнез Михајловој имали су прилике да уживају у маршевима посвећеним великим владарима Србије, Милошу Обреновићу, Петру I Карађорђевићу, краљевима Милану и Александру, али је гардијски оркестар показао да су им блиске и мало лакше ноте, извођењем џез и поп композиција попут Saint Louis Blues-a, Superstition, измамивши громке аплаузе публике. Није изостало ни марширање малишана, нити прављење видео снимака за успомену на то атрактивно дешавање.

aa2f73b6-2787-11e7-b515-001a649ddcfeСвечани дефиле је завршен пред Калемегданом, поновним извођењем „Марша на Дрину“.

МОРС/ВС

1 КОМЕНТАР

  1. МАЛА ЧИТАНКА ДРУГОГ СРПСКОГ УСТАНКА 1815. ГОДИНЕ

    Милош на Цвети ујутру дође у Таково, и онај дан онде код цркве учини скупштину, и стане се већ јавно договарати с народом и с кметовима шта ће се сад чинити. И сав сабор нађе да друкчије никако бити не може, него да се бију с Турцима док сви не изгину; и још што је најчудније, и сами старци и кметови, који су свагда били противни буни, и они сад пристану и повичу да нема другога спасенија, него да се бију с Турцима и да се бране док се узможе. И сви сложно стану молити Милоша да им он буде старешина и да ји не изда. Милош им на то одговори да ће им он бити старешина ако ће они њега слушати и између себе се као браћа пазити, опростивши један другоме ако је који коме што нажао учинио. И на то пристану сви. Милош после те скупштине отиде са својим старим, и сад наново приставшим, момцима, у Црнућу, и онде после дугога премишљања и већања отиде у вајат, те се обуче у своје војводске аљине и припаше оружје сребрно, па онако накићен изиђе међу момке носећи у руци свој војводски барјак, који је досад лежао негде сакривен, па пружи барјак Сими Пастрмцу говорећи: „Ево мене, а ето вам рата с Турцима“. У свима је, који су ту били, срце од радости заиграло кад су видели Милоша тако накићена, и већма су му се обрадовали него озебао сунцу; јер је сваки у себи помислио: сад је заиста рат, и он пристаје с нама. Пастрмац узме барјак из Милошеве руке, те га пободе у земљу, и стану се под барјак купити јунаци; а Милош се врати у собу, па седне с писаром, те распише књиге на све стране, да устаје на оружје и мало и велико, и да бију Турке – где год зелену стризу виде. На таке гласове народ скочи, и, повадивши из клада и из пањева своје сакривено оружје, стане се оружати наново. Који је имао две дуге или мале пушке, онај даде једну ономе од кога су Турци одузели све.

    (Вук Караџић)

    Дошавши према Чачку на једно брдо звано Љубић, које је од Чачка удаљено три четврти сата, ја дадем начинити овде два као шанчића од прошћа, прућа, и грања за заклонити се мало. У то исто време овом паши дође у помоћ паша врањевски, и ајан ушћупски с војском. Сад опет нове муке за мене, кад погледам спроћу толике силе турске, једно то да нам је мало друштво, а друго оскудност велика и у оружју и у џебани: неки је имао пушку, а неки није, а и барута тако, и ко га је имао врло га је мало имао. Овде сам морао располагати и пушке и барут делити: ко је имао два пиштоља, морао је један дати ономе који нема. Овде су и по двојица из једне пушке пуцати морали.

    Кад би трећи дан, крене се сва турска сила из Чачка, и дође против нас; ударимо се жестоко, и то је читав дан трајало; ја сам овде и последњу кап храбрости показати морао, и народ непрестано бодрио и храбрио и у једном и у другом шанцу. Овде нам и сам Бог поможе, те толику силу турску одбисмо. Овде буде врањевски паша јако рањен у десну ногу, и с многим осталим рањеним и изгубљеним Турцима, поврате се натраг у Чачак. На исти начин и код нас буде доста рањених и изгубљених.

    По битци овој, још у истом шанцу, добијем писмо од нахије београдске да везир подиже и шаље спахије преко Колубаре против нас у Палеж. Кад ја ово видим, оставим Љубић. У једном шанцу поставим Добрачу, а у другом Дринчића, и брата мог Јована: да чувају ту позицију, а ја зађем по нахији скупљати опет војску, и на сусрет спахијама у Палеж похитам. У путу нађем се с Гарашанином и Катићем, који су такође чету неку имали и с њима заједно пређемо преко Колубаре у нахију ваљевску, где народ дизати зачнемо. Срећом и ови нас послушају и пођу за нама, отуд упутимо се право на Палеж. Кад виде нахија београдска да људи сви к нама иду, сад и они који су скоро сви с Аксентијем и Турцима против нас ишли, одустану од повиновенија турскога и Аксентија, и приме се и они с нама. У Палежу спахије су биле у шанцу који ми опколимо, и ударали смо се кроз пет дана, но они се држе једнако, и кад би шесто вече об ноћ оставише шанац, и утекоше преко Колубаре, где се многи од њих и подавише. Овде од њих задобијем један топ, и још докажу ми људи, да су један у воду бацили и овај дадем ја извадити и окундачити, и сад будем с два топа снабдевен; но ево невоље: да ни барута, ни танади, нити пак тобџија имамо.

    (Причао Милош Обреновић, записао Милан Ђ. Милићевић)

    Кад већ Милош сад очисти и Ваљево од Турака, онда остави Молера да чува страже од Сокола и од Сребрнице, а он узме Цукића са собом и са свом се војском врати опет на Чачак, да и њега гледа како да очисти. Како је Милош отишао с Љубића, Турци су једни кадшто прелазили Мораву те се тукли са Србима, а други су ишли по Драгачеву те арали и робили. Једанпут се дигне једна иљада Арнаута, те изиђу рано у Овчар и ударе на српске збегове, и изнајпре онако изненада млого робље поробе и људе побију; а после, кад се види шта је, робље побегне пред Арнаутима низ Овчар к Морави, и једно дође на Мораву спрема манастира Никоље, а онде се срећом деси калуђер Неофит с троје-четворо манастирске момчади, те повиче робљу да не скаче у Мораву, да се не дави, него да бежи уз Мораву под неке стене, где Арнаути озго управо не могу сићи, нити могу озго низ Мораву заћи, а он ће оздо бранити. И тако робље побегне под те стене; а кад Арнаути пођу уз Мораву за њим, онда ови испреко Мораве опале из пушака, и тако Арнауте пресеку од робља и уставе, но они западну за камење, и стану се бити. После дугога пуцања повиче калуђер на своју момчад, те пушке лепо исперу и добро ји напуне, па онда кријући се изиђу мало уз Мораву, те зађу Арнаутима као с ребара, па иза дрвећа и иза камења опале на њи и из пиштоља и из дуги пушака, те неколика Арнаутина убију и неколика ране; онда се остали Арнаути са својим мртвацима и рањеницима врате натраг, а калуђер са својом момчади превезе робље на леву страну Мораве. Друго пак робље побегне од манастира Сретења низ поток, те дође на Мораву спрема манастира Преображења; но онде, не имајући ко да га брани, поскаче у Мораву, и, које год није знало пливати, подави се. Ту је Морава носила и мајке и колевке, и девојке и Арнауте, који су за девојкама скакали у воду да би ји поватали. Од неколико робова, који су се онде у виру подавили и потонули, па после од рибара извађени, знаду се и сад гробови на левом брегу Мораве под Преображењем; а остало, које је брздица уватила и однела, сарањивато је где је које ватано.

    (Вук Караџић)

    Вративши се у Чачак са новом војском, покупљеном у окружју београдском, шабачком и ваљевском, Милош подигне на врат на нос два шанца на левој обали Мораве. Турци оборе здраво јаку ватру на србске коњанике, који су били на равници, разстрое их сасвим. Немајући се чега бојати од стране равне, обрате сву своју силу на шанац у коме је Добрача заповедао, и кад су овај узели, насрну на други, гонећи пред собом бранитеље првог већ узетог шанца. То је била велика забуна. Пешаци србски, на које су Турци навалили побегну у нереду шанцу ономе, на кои још није ударено, да у њему заклона нађу. Гонећи одстраг, нису имали кад обилазити, него су се пењали на шанац и проваљивали су сами палисаде. И још с једне стране нису били ни ушли сви у шанац а с друге нагну бежати сасвим из шанца у густу шуму.

    Све је било побегло. У шанцу није остао но заповедник Рајић, кои се није хтео растати са своим топовима: „Ја нећу никад оставити ове топове, рекао је он бегунцима; та знате ли колико смо за њима чезнули и колико ћемо уздисати док до њи опет дођемо. Ја ћу покрај њи умрети; неће и однети нико док у мени душа куца!“ Јунак је овај одржао реч. Кад су Турци навалили у шанац кога су његови бранитељи одградили, узјаше он на топ, опали своје пиштоље, убије два непријатеља и погине потоме и сам.

    (Михаило Обреновић)

    За све време док су се Срби и Турци борили око Добрачина опкопа и осталих српских утврђења на Морави, Ђаја-паша главни командант турске војске у Чачку, био је на моравској обали с чачанске стране, и одатле је командовао својој војсци и сладио се успехом ове и сечом и уништавањем Срба.

    Пред вече, истог дана кад се турска војска у велике била вратила преко Мораве у Чачак, и одвукла собом и она два, отета, српска топа, и кад је, још само нешто мало коњице турске остало на рудничкој страни, Ђаја-паша пришао је близу Мораве и почео довикивати Гружанима у Добрачином опкопу: да не гину лудо већ да му се предаду обећавајући да им од њега неће бити никоме ништа.

    Васа Томић из Кнића, војник из Добрачина опкопа, који је био тада близу Мораве у некаквом џбуну и који је познавао Ђаја-пашу из раније, довикнуо му је: да приђе ближе јер се не чује шта виче из далека. Ђаја-паша приђе до на обалу, па нагази и до на половину Мораве, довикујући непрестано Србима да му се предаду.

    Ну, у томе пукне Васина пушка, која погоди Ђаја-пашу у котлац па пукне одмах и друга, друга му Васе Шарге, који га погоде у ногу. Ђаја се повио коњу око врата и стропоштао у Мораву, која га је однела даље низ воду, док се његов кулаш, празних бакрачлија вратио натраг, и јурећи моравском равницом ођездио сам у Чачак.

    (Коста С. Протић)

    …Премда су Турци Србе тако разбили и топове им отели, али је и њи доста изгинуло; а највећа жалост и несрећа, што им се ту догодила, била је ова, што им је ћаја-паша, њихов управитељ погинуо. И само је то било јако Турке уплашило, а особито сад кад виде да се Срби, после онако страшнога боја и пропасти, опет купе и на бој спремају, поплаше се и забуне сасвим, и намисле да беже. Уочи онога дана кад ће побећи, утече некака робиња, из турскога логора, и дође Милошу под чадор те каже да се Турци некуд спремају: или ће да беже, или ће опет да ударе на Србе. Срби су се молили богу да побегну, а преправљали су се да се бране, ако ударе на њи. Кад буде ујутру пред зору, док повичу стражари: „Утекоше Турци!“ Срби се бржебоље опреме и потрче за њима. Турци, пак, подигнувши сав пртљаг свој и плен и робље и рањенике, пођу из Чачка к југу, како ће преко Јелице у Босну и у Арнаутску. У Јелици дочекају ји српски четници, који су се налазили по Драгачеву, те ји неколико побију и нешто робља отму; но Турци продру. А кад буде иза Јелице у село Ртаре, ту ји сустигне Милош с војском. Кад Турци виде Србе за собом, гдекоји се стану враћати и друге узбијати, да се бију; али кад Срби опале на њи из бусија, онда сви нагну куд који може, а оставе и топове, и сву стоку што су били запленили, и робље стану бацати, само да је лакше бежати. И отале су ји већ Срби онај читав дан онако разбијене и поплашене терали и по којекаким потоцима били и пленили. Који Србин нигда Турчина није убио, тај га је дан могао убити: Турци су се тако били забунили да се већ нису ни бранили, него су бежали који је могао, а који нису могли бежати, они су падали по путу и око пута. Гдекоји су српски јунаци по десет коња турски тај дан изменили, нпр. кад му један коњ сустане, а он ухвати другога који му се најбољи и најодевенији учини; па кад му и онај сустане, а он увати трећега, а онога пусти итд. Ту је по један Србин у стотине Турака улазио, те турско робље ватао и изводио. Најпосле већ је Милош стао викати: „Прођите се, браћо, забога, доста је већ; греота је од бога“. А кад ји се већ ови Срби окане, онда ји стану дочекивати некаки ерцеговачки и црногорски ајдуци и различне којекакве друге четице; и тако су ји на рачун српски и преко Старога Влаа пратили и сретали чак до Сенице. Млоги су бежећи преко шума зашли у туђој земљи, па су ји после онако поплашене и гладне убијале и жене по селима. Приповедају како је некаквога трећи или четврти дан дотерала глад негде у село, па га опази некаква баба и повиче му: „Баци, Турчине, оружје!“ А он сирома баци. Па и осим тога што су ји људи били, рекао би човек да ји је и сама природа била почела бити и гонити; јер ударе изнад некакве урвине, па ваљада је земља и онако била слаба, а они се опет млоги заједно натрпају, те се тако земља отисне, и више ји од стотине притисне и живе погребе, а млоги испребијају ноге и руке.

    Милош се из Краварица врати у Ртаре на конак, па онда увече пусти по војсци телала: „Ко год има турскога роба, да га доведе пред господарски чадор; а у кога се потом нађе турски роб, главом ће својом платити“. Тако искупи све турско робље на једно место, па постави око њега страже, да му се нико не сме прикучити; а које буде рањено, онима нареди лекаре, те завију ране. Сутрадан рањенима погради носила (као тетриване), а здраве жене и децу потрпа у кола, а људе посади на коње, па ји све испрати у Ужице и преда Турцима, да иде свако на своју страну. Ове су Туркиње великодушије Милошево подизале до неба, говорећи Турцима у очи: „Српска је вера права чиста вера, и мора јој бог помоћи. Срби су нас поватали и поробили, каоно ти робље, али у рз наш нико није дарнуо, него су нас као браћа сестре чували и поштено испратили; а ви шта радите од њиова робља! Не само што силујете жене и девојке, него и малу децу, и старе бабе, које једва иду“. Тако су ове Туркиње приповедале и самоме Рушић-паши, који је у то време пролазио на Босну, па ји у Сеници звао к себи те питао како је по Србији.

    (Вук Караџић)

    Сад се и ужичка нахија дигне и сајузи мени.

    Отуда се кренем, и пођем у Крагујевац. У путу ме срете писмо да су Турци крагујевачки побегли, и Крагујевац оставили. Дошавши у Крагујевац, приберем сву своју војску. Из Пожаревца ми дође писмо да се силна војска и тамо скупља, и да им још долази у помоћ делибаша видинскога везира. На то се одмах кренем и у Баточини нађем две хиљаде Арнаута ушанчених. Ове опколим и грозно на њих нападнем. Трећи дан они ми се предаду, и ја њих све чесно и мирно отпустим, и у Ћуприју Турком их испратим.

    Одатле пођем за Пожаревац. Пређем Мораву, и кад се већ приближимо к Пожаревцу, изиђе делибаша с делијама и све проче турско војинство пред нас. Зачнемо се бити. Страшна баталија би; паде довољно мртвих с обе стране, али опет Божја милост би нама у помоћи, те ми њих победисмо, и натерасмо да се у шанчеве своје завуку.

    (Причао Милош Обреновић, записао Милан Ђ. Милићевић)

    … Милош им је дозволио да са оружјем, али без топа, и само са онолико муниције колико сваки може да понесе, под српском пратњом оду у Ћуприју. Имао је друге планове, не да убија ове Турке.

    Пожурио је у Карановац, који су у његовом одсуству били већ толико притеснили да је био спреман да се преда чим се Милош појавио.

    Милош није хтео да раздражује непријатеље подсмехом. Пустио их је да оду слободно у Нови Пазар, са оружјем и свим што су имали. У Новом Пазару је био паша Адем, заповедник и неких Турака који су били у Карановцу. Милош се постарао да обавести пашу зашто су се Срби отпадили и како су били принуђени на то. Послао му је и неколико поклона. Љубазно му је одговорио Адем, завршивши стиховима:

    Држ’ се, бане, за јелове гране,
    Коси, бане, како си почео,
    Ал’ од кише причувај откосе.

    И заиста, изузев тврђава, земља је опет била слободна и припадала је њему; али баш тамо где и обично скупљали су се већ страшни црни облаци и претили Србији олујом.

    На Дрини је Хуршид-паша, ранији велики везир, сад босански везир, сакупио велику војску, и један од њему потчињених паша, Алија из Никшића, био је већ прешао Дрину и ушанчио се у Мачви. Милош га је још затекао у том шанцу код Дубља. Милош је имао смелости да овога пута нападне Турке дању, не доцкан увече као раније. Сасвим их је разбио и натерао у бекство. У неком жбуњу ухватили су самог пашу без турбана и шала. Милош му је то опет добавио, угостио га у шатору кафом и дуваном, затим му поклонио коња, ћурак и 500 пијастера и пустио га да иде везиру. Алија му је још саветовао да се само не везује ни за какву страну силу, па ће остати кнез и господар у Србији.

    Милош је пожурио на другу границу, на Мораву, да се супротстави Марашли Али-паши, који је са својом војском био стигао до Ћуприје.

    Србија би се сигурно нашла у највећој опасности да су обе паше сложно наставиле напад са две стране.

    Била је велика срећа што су они били и сувише суревњиви један на другога да би могли да учине ово. Марашли Алија појавио се са понудама за мир; тврдио је да је потпуно овлашћен за то. И Хуршид је, можда не без подстрека захвалног паше из Никшића, ускоро затим позвао Милоша да дође преко Дрине на разговоре о миру. И један и други паша хтели су да се прославе сређивањем ових тешких прилика. Рат је застао. Срби су се надали да ће ове двоструке преговоре моћи да окрену у своју корист.

    И Милош се најпре вратио Хуршиду. Усудио се чак да оде у његов логор. Везир је, уосталом, сад показао извесну попустљивост, али кад се дошло до најбитније тачке

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here