Ваше кћерке имају Даунов синдром, да ли знате шта то значи, упитао је лекар двадесетогодишњу Подгоричанку Сару Хуремовић, када је пре осам година на свет донела близнакиње Ирму и Илду.
Сара је одмахнула главом.
„То значи да су ометене у развоју, највероватније неће моћи ни да ходају ни да говоре и читав живот ће им проћи у операцијама. Најбоље би било да их сместите у дом. Млади сте и имате шансу да родите још много здраве деце.”
И други лекари са којима је Сара долазила у контакт у првим месецима живота својих близнакиња говорили су јој да девојчице треба да одрастају у установи и да она није у стању да изађе на крај са тако компликованим генетским поремећајем.
Сари је било потребно много времена да схвати шта се догодило, јер је имала потпуно нормалну трудноћу, а сви тестови су показивали да носи здраву децу. Бебе су рођене у седмом месецу трудноће – 18. августа 2008. на дан када и њихова мајка, двадесет година раније. Сара је мислила да је то „божји знак” и њеној срећи није било краја.
– Ја сам се понашала као да сам родила две принцезе. Оне су увек биле намирисане, обучене по последњој моди, а ја сам стално говорила пријатељима „Па, погледајте како су лепе! Да ли сте икада видели чаробније девојчице?“.
С временом сам и моје пријатеље успела да убедим да су Ирма и Илда – божји дар – прича ова храбра мајка.
Отац њених близнакиња није делио њен ентузијазам и Сара је одлучила да стави тачку на тај брак. За свог бившег супруга каже да је добар човек и да воли своју децу, али да није у стању да носи терет родитељства. Највећу помоћ и подршку у гајењу близнакиња добила је од својих родитеља.
Нажалост, предвиђања лекара да ће животни пут њених кћерки бити посут трњем су се обистинила. Ирма је имала седам операција, два пута је била у коми и годину дана примала терапију због ћелавости. У рехабилитационом центру у Игалу били су чак 16 пута, у специјалној болници у Котору боравили су 13 пута по 15 дана, а девојчице је водила и у иностранство код лекара који се баве развојним поремећајима. Иако су већи део детињства провеле у болницама, Сара је знала да девојчице морају да се уклопе у друштво вршњака и када су напуниле девет месеци уписала их је у вртић.
– Имала сам срећу да их гаји дивна васпитачица и да их прихвате сва деца. Пошто је Ирма годинама била без косе, неретко се дешавало да је деца љубе у главу „да би јој порасла коса”. У памћењу ми је остао њихов најбољи друг из вртића који није хтео да слави рођендан све док се Ирма не врати из болнице у Београду. Међутим, дешавало се да одемо у неку градску играоницу и да тада остали родитељи изведу своју децу. То је требало „преживети” и објаснити девојчицама – прича Сара Хуремовић.
Управо је једна од ружних епизода кумовала Сариној одлуци да на „Фејсбуку” отвори страницу „Ирма и Илда”. Док је у кафићу уживала са својим мезимицама тинејџери за суседним столом почели су да исмевају њене девојчице које су јеле сладолед.
– Једва сам се суздржала да се не расплачем пред ћеркама. Када сам стигла кући, решила сам да на „Фејсбуку” представим Ирму и Илду. Наша страница недељно има више од 350.000 посета, а мени свакодневно пишу родитељи деце са сметњама у развоју и траже одговоре на бројна питања. Недавно ми се обратила за помоћ једна мајка дечака са Дауновим синдромом, уверена да нема снаге да подиже то дете. Била је спремна да га смести у дом када је случајно наишла на моју фејсбук страницу и видела фотографије које су пратиле одрастање мојих девојчица. Тада је схватила да то није толико страшно – прича Сара.
Каже да су јој познаници са „Фејсбука” вратили веру у људску доброту – не прође дан да јој неко не честита на храбрости или пожели да нешто поклони девојчицама. Један од најлепших комплимената Ирми и Илди недавно је дао дежурни лекар у Ургентном центру Подгорице, који је рекао да му је част да им баш он пружи помоћ.
– Девојчице се од раног детињства баве спортом, недавно су кренуле на балет, а Илда је била прво дете са Дауновим синдромом које је икада прошетало манекенском пистом на црногорској недељи моде захваљујући нашој модној креаторки Нади Кољеншић. Обе девојчице иду у редовну школу, а у поподневним часовима иду на дефектолошке третмане у специјалној школи, и то је мој највећи успех. Веома је важно да деца са хендикепом одрастају у окружењу здраве деце, јер се онда осећају прихваћеном. Такође је важно да их што више осамостаљујете – моје кћерке од првог разреда саме иду на рођендане и школске излете – са поносом прича Сара.
Мајка ових близнакиња истиче да родитељима с којима је у комуникацији никада не даје лажну наду, нити улепшава стварност – напротив.
– Увек кажем да ће бити безброј тешких момената и ситуација које ће им се учинити безизлазним, али да се сви проблеми решавају великом љубављу. Објашњавам им да се ни здрава деца не рађају научена и да у њих мора много да се улаже, али је задовољство двоструко веће када у живот изведете дете коме нико није давао шансе за успех – закључује Сара Хуремовић.
Катарина ЂОРЂЕВИЋ, Политика