Ђакон Ненад Илић, српски режисер, писац и свештеник за ПАТРИОТ је одговорио на неколико питања о себи, о цркви, и Србима. Признајемо, одговори су много бољи од питања.

Зашто сте одбили рукоположење у чин свештеника?

Ово је лако питање. Нико ми није ни нудио свештенички чин.  Од кад сам као покајани грешник и крштени незнабожац ушао у Цркву, неки из јерархије су ме прихватили а други ме гледају с неповерењем. Није да ми није падало на памет, али тешко успевам да успоставим комуникацију са онима који о томе одлучују.  Свештенички чин носи велику одговорност и то је заиста у овом времену виртуелности једини прави изазов – уради нешто на стварању конкретне црквене заједнице. С друге стране, зависно од парохије – може да буде згодно по твоју финансијску сигурност, а то опет може да те учини тромим и пасивним… Шта знам.  Привлачно је и застрашујуће, али џаба да распредамо о томе. Нико ми није нудио.

„Феномен“, код нас на јавној сцени Ненад Илић и Зоран Ђуровић, у РКЦ Пилсел и Бојић. И сва четворица клирици ван клира. И сва четворица неретко и веома слободно указују на све недостатке институционалне цркве. Јел мантија толико „слатка“ па се попови „повлаче“ или је нешто друго посреди?

Колеге са друге стране не познајем, а оца Зорана познајем прилично. Како да га не познајем. Особењаци се привлаче. Он је, на пример, свештеник који је напустио сигурност парохијског живота (можда и оне племените изазове) у потрази за знањем. Али је још увек свештеник. Мало екстериторијалан   Веома поштујем његово теолошко знање стечено што овде, што у Риму. Специфичност његове ситуације му је омогућила да се понаша онако како воли – без шаблона и крутих окова. Тако вероватно боље ангажује своје дарове. А и ја као обраћени грешник ваљда не желим да се правим блесав и да заборавим све оне који живе живот сличан оном који сам ја водио, па се свесно или несвесно опирем формализму и шаблонима. И један и други знамо једноставну чињеницу – слобода је скупа. Често се плаћа разним материјалним оскудицама и проблемима које немају они који прихвате систем. Све у свему – такви смо какви смо, трудимо се да служимо Богу и Цркви најбоље што умемо, а да притом не заборавимо да служимо и својим породицама, пријатељима, народу. Наша служба је можда некако упадљивија али сигуран сам да није већа од службе правог, мирног свештеника који није изашао на друштвене мреже али се тихо и упорно бори за своје парохијане. Недостаци институционалне цркве – таман онолики колико дух времена бирократији да превелику снагу над харизматским и органским. Наравно да се треба борити. А ко ће највише да се бори него они који имају мало да изгубе.

У црквеној периодици, приметан је недостатак листа какав је био „Искон“. Са друге стране, имамо поплаву разних интернет медија који под паском православља, протурају разноразна лупетања која део заинтересоване јавности некритички чита и усваја. Да ли постоји нека могућност да се то промени? Рецимо да се Искон поново покрене?

„Искон“ је у своје време био превелики искорак да би могао дуго да опстане. То је као са командосима који на јуриш освоје коту иза леђа непријатеља, али их не прати логистика, комора негде заспала, генерали се чешакају и размишљају шта ће. Притом „Искон“ памтим као посебно чудо Божије и доказ да подвиг који се чини пуним срцем у искреној вери сведочи много више од појединачних и заједничких способности учесника.  Кад смо покретали „Искон“ дрско смо зацртали да правимо „најлепши православни часопис на свету“. Тврдим да то није било из сујете него из синовског несташлука. И чудом Божијим направили смо га. Црква је продисала у комуникацији у сред времена тешких политичких ломова који су обично много атрактивнији за широку јавност. Није било довољно оних који су могли да обезбеде неочекивани мостобран. Малограђански развој претераног уклапања Цркве у токове економије и политике зауставио је сличне пробоје. До даљег. Убеђен сам да ће се нешто слично догодити кад то будемо најмање очекивали. Наравно у другачијем облику. Поновно покретање „Искона“ – сутра, ако се нађе финансијер, то јест ако неко од владика пожели да преусмери солидан део епархијског новца у мисију. Не мора да буде владика, може да буде и богати верник.

Ваш Алфа и Омега клуб је од дела црквене јавности дочекан на нож. Да ли ради и даље?

11401174_10207161822552268_3456316994010580672_nОвде не ваља да се било шта ради. Не ваља ако се не трудите да учествујете у традицији тако што ћете одговорити старим знањем на изазове времена, али још више не ваља ако то урадите. Страх од грешке, завист према онима који су спремни да ризикују, направили су огроман број правоверних стручњака за нечињење. Не бих се њима превише бавио. Клуб и те како ради. Тренутно највише кроз свој програм „Мала школа љубави“. Уместо да градски верници безуспешно и често штетно по себе имитирају монашке узоре – понудили смо радионичке едукације у којима и верујућима и онима који само поштују Православље нудимо улазак на пут самоспознаје и скицирамо могућност да се православно духовно искуство искористи у партнерским брачним односима. Без готових рецепата. Мушкарац и жена су дати једно другом да би духовно узрастали. А то као да смо заборавили у свем том фото-фолклору венчања и ношењу круна које су нам недовољно објашњене као мало накинђерена варијанта венаца сведока вере. Подвижника љубави. Полазници радионичких сусрета су веома задовољни. Питајте њих.

Постоји црквени канон/правило који прети свргавањем клирика који заснује брачну заједницу са глумицом. Да ли сте Ви лично имали проблем због овог канона, истина нисте глумац, али сте неко ко је учен да глумцима управља. Имамо случај свештеника из Новог Сада који је жењен оперском певачицом, дакле исто глимицом и који је морао да тражи посебан благослов. У том контексту, да ли треба ревидирати одређене каноне?

То са буквалним тумачењем канона је одавно постало комично. Постоје канони који кажу да ће се рашчинити свештеници који уопште одлазе у позориште. Настали су у друго време у другом контексту и никако се не могу сви третирати као „равнојеванђелски“.  Сећам се разговора са почившим патријархом Павлом који је био диван монашки пример али помало превише јуридички оријентисан. Веома се збунио на помен тог канона који је сам више пута прекршио.

Да ли су  Срби, па и Руси, више склони левичарским него десничарским идејама, има ли то везе са Православљем?

Добро питање. Ми православни никад се на прави начин нисмо суочили са нашом одговорношћу за настанак комунизма управо у традиционално претежно „православним земљама“. Стално помињемо како су нам западни непријатељи увалили тај воз са Лењином у сред рата а затим у следећем рату је тај воз била совјетска Црвена армија. Не може држава никад бити православна али се може прибижавати том идеалу… Али то је посебна тема. Комунизам је хришћански изум, али хришћанска комуна се заснивала на добровољности. Сама идеја да се у духу модерних времена то изводи као државни пројекат била је погубна. Дубоко јеретичка. Крваво јеретичка. Очигледно ми православни никад нисмо до краја прихватили и разумели модерност а пожелели смо да и ми будемо „модерни“. И тако…

orthodox-pravoslavlje-46

Да ли Србима може штогод помоћи веберовска етика?

Наравно. Да коначно више престану да буду Срби и православни.

Да ли је данас могућа хришћанска елита у Срба?

Бог зна да ли је могућа, али да је неопходна – неопходна је. Заправо је то и проблем са сваком самопрозваном или „демократски“ изабраном елитом код нас – то што није хришћанска. Самим тим, у народу који је оформљен и растао у овој култури – то може бити само лажна елита. Узурпаторска.  Једино  што би у односу на нашу будаласту примену свих правила било најбоље да то буде елита тајних хришћана. Да нико ни не зна да су они хришћани, али да њихова дела говоре. Ако не дођемо до саможртвене хришћанске елите – црно нам се пише. Ако већ нисмо стигли и до задњих корица те свеске.

Да ли је сервилност главна српска слабост?

Није. Има ту слабости које је засењују. Бахатост, незахвалност, размаженост, завист, непоштовање, ја-па-ја-изам… J

Српски максимализам често представља немогућу мисију за народне прваке како у цркви тако и у држави. Срби од свештеника очекују да је светац, преподобан и прозорљивац, а од владара да је свети мученик, ако не испуњава ове максималистичке стандарде Срби га безочно критикују, откуда то?

Вероватно што је то идеална позиција која ми омогућава да избегнем озбиљну самопроцену и преузимање одговорности. Сваки лош свештеник је објашњење за то због чега не могу своју вољу да упрегнем и да идем у цркву, па је најбоље да само њих уочавам и само се њима бавим. Пошто смо сви властољубиви – од портира до активисте политичке странке, човек на власти мора да оправда наше властољубље, за које ипак знамо да је ниска страст. Пошто нисмо склони да преузимамо одговорност најбоље је да човека на власти што више издигнемо и да му натоваримо сву одговорност коју не желимо да преузмемо. Наравно, нико то не може да поднесе. Тужно је само што има и оних којима је властољубље толико да мисле да могу. Они се нама онда свете због немогуће мисије коју су преузели, али све је у реду – последња освета је ипак наша. Ко од људи на власти то не схвати – тешко њему.

Срби нису нешто претерано црквени људи, заправо испуњавање религиозне форме им је данас потпуно страно ипак ви кажете да би погинули за веру, како то објашњавате?

Ех, то је питање које ме можда највише мучи. Откад сам пронашао веру и почео да се трудим да живим по њој. И не само мене. Зашто сви не могу макар као ја? А како су опет повремено ти за које мислим да су недостојни да себе називају православним хришћанима, спремнији за највећу жртву од мене? Срби себе доживљавају чуварима. Чуварима праве, истинске вере. И често нам је то довољно. Чувамо ковчег са највећим благом иако ни не завиримо у њега. Погинућемо да га одбранимо. Знајмо да је то благо које чувамо најдрагоценије у историји човечанства и да је неопходно за последња времена. Нажалост та улога чувара највеће Тајне нас често испуњава и погубним самозадовољством.

„Не сипа се ново вино у старе мехове“ – овим речима је Христос најавио Нови Завет, јер је традиционализам окоштао и умртвио старозаветну цркву. Шта ако Бог одлучи да је време за најновији завет, за неко ново православље, без баласта историје? 

Бели Руси су кад су остали без мајке Русије то већ искусили. Највећа обнова православља у последње време пошла је од њих. Кад су били присиљени да без оклопа трпе ударе од стране сумануто ужурбаног, нетрадиционалног и често равнодушног Запада. Многе наше цркве у белом свету боље функционишу него наше уредне и мирне парохије. Видећемо на шта ће све изаћи.

4136687

Да ли верујете да Срби као народ имају неку нарочиту посебну историјску мисију?

Ни мање ни више од онога што нам је прорекао Свети владика Николај. Да постанемо народ – вакцина. Да устанемо са болесничке постеље и додамо лек и Истоку и Западу. А хвала Богу, добро смо пострадали и од источних и од западних болести. Или да са Христом будемо изнад Истока и Запада или да будемо смрскани као орах између чекића и наковња.

Шта је српски патриотизам данас?

Поштовање. Поштовање предака и поштовање потомака. Смирење. Служење ближњима, служење оном најбољем у свом народу. Самим тим служење својим специфичним даровима и свим људима, целом свету. Свакодневно служење ближњима у малим стварима. И кад затреба – служење по обрасцу Косовског предања у великим стварима.

ПАТРИОТ

9 КОМЕНТАРА

  1. Djakon ipak nije pozvan da govori u ime svih Srba,i da im diktira da li ce nesto prihvatiti kao svoj identitet ili ne. Ako vec zeli da se posveti velicanju nacionalizma i da odvaja ljude to treba da radi na svoj racun. Jednom hriscaninu ne dolikuje da Hristov lik koji bi trebao da bude identitet svakog hriscanina zamenjuje nacionalnim mitovima. Na taj ancin omalovazava sve Hriscane bilo koje nacije. Djakon takodje nije pozvan da da procenjuje ko je Srbin ako ne. Za to ipak postoje mnogo strucnije institucije. Sve u svemu jedan vrlo nepromisljen covek, koji ne vidi dalje od nosa, zatvoren za bilo kakav dijalog a vrlo lak na jeziku vredjajuci ljude i nazivajuci ih raznim pogrdnim imenima.

  2. „Истурчи се Марко из ината“
    Марко лупаш бзвз. Нигде ђакон овде није замењивао хришћанство некаквим митовима, нити је наступио тако како ти тврдиш. То су неки твоји трипови, јер си очигледно из оне анационалне либералне екипе србофоба па макар и да си Хришћанин( што је додатно јадно с обзиром су хришћани људи вере и љубави а не фобични).

    • Milose, ti onda znas jako malo o djakonu. Ovaj clanak je samo da bi ublazio njegovu pravu misiju a to je nacionalni extremizam. Pre nego posrnes za prostaclucima, nauci malo vise o djakonu, cime se on zaista bavi.

Оставите одговор на Милош Одустани од одговора

Please enter your comment!
Please enter your name here