Зоран Ђинђић – Београдски квислинг
Поводом још једне годишњице убиства (упуцавања) “српског Кенедија” – Др Зорана Ђинђића није наодмет приложити још коју цртицу за његову биографију.
У том циљу, овде бих указао на неке повесне паралеле на релацији између Јосипа Броза Тита, Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића поводом њиховог односа са својим најљућим политичким противницима.
Као што ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић није ухапсио или ликвидирао Броза у Струганику или Брајићима 1941. г. након њихових билатералних разговора на ђенераловој територији, а то је од њега чак и захтевано од стране његових потчињених (чак је атентат на Броза био и припремљен, чекало се само одобрење ђенералово), ни Слободан Милошевић није никада нити ухапсио нити ликвидирао Ђинђића док је био на власти. Међутим, Броз је ухапсио и ликвидирао (након стаљинистичког процеса) Михаиловића само након годину дана бивствовања на власти (1946. г.) што је и Ђинђић исто урадио са Милошевићем (2001. г.) када га је ухапсио и послао у Хаг где је фактички касније и ликвидиран а да судски процес није ни завршен.
У Ђинђић-Милошевићевом случају се може повући и паралела са случајем Коџа Милош-Вожд Карађорђе из 1817. г. Ипак, за разлику од Великог Милоша, Ђинђић није подигао никакву цркву Покајницу већ је напротив прекинуо судски процес НАТО агресорима и убицама на Савезну Републику Југославију из 1999. г. који је Милошевић покренуо. Познато је да се величина једне политичке личности, а властодржаца нарочито, огледа у јавном покајању за своје погрешне политичке кораке поготово према својим најљућим противницима. Стога је Милош и заслужио народни епитет „Велики“ за разлику од Зорана који ће заувек остати само Др. Овде се само треба потсетити да је Ђинђић „Балканског касапина“ ухапсио подмукло у току ноћи и изручио Хагу и тако погазио своју сопствену задату реч (заклетву) од 6. октобра 2000. г. да то неће да уради (сведоци су били генерал Перишић и Војислав Коштуница). Иначе, тек након тог обећања уз два сведока Милошевић је власт предао мирно без проливања крви иако у суштини изборе није изгубио.
Овде је ипак најбитније скренути пажњу на вероватно круцијалну политичку паралелу између „маршала“ Јосипа Броза Тита и Др Зорана Ђинђића. Наиме, и један и други су користили потпуно исти метод преузимања власти у Београду. Броз је 1944. г. тражио од Лондона да се бомбардује Србија што су Британци и делом Американци и урадили исте године и тако омогућили Брозу да уз помоћ совјетских тенкова и тешке артиљерије са својим партизанима (са територије НДХ) освоји Београд и Србију у октобру исте године. Слично Брозу, и Ђинђић је, али јавно, јасно и гласно у интервјуу израелском листу „Харец“ (Haaretz) тражио да НАТО настави са бомбардовањем Србије и Црне Горе (СРЈ), тј. са убијањем њених грађана и масовним рушењем инфраструктуре земаља које му нису биле Отаџбине (као ни Брозу Србија) обзиром да је он рођен у суседној Босни и Херцеговини и то у комунистичкој породици – отац му је био официр Брозове ЈНА (родом из села Прекопуце у општини Прокупље). Чињеница је да се на студијама у Немачкој Зоран изјашњавао као „леви анархиста“ што је у суштини и Броз био за време револуционарног преотимања власти у Другом светском рату. Тако је испало да су се два прекодринца нашла на истом задатку спровођења политике својих мецена са запада у суседној Србији коју су свесно избомбардовали да би се домогли власти у њој. Зоран Ђинђић је, иначе, рођен исто као и Алија Изетбеговић у Босанском Шамцу (према неким изворима чак и у истој кући) који иначе није у земљи (Србији) чији је био премијер.
На крају, ко је био и остао Др Зоран Ђинђић као политичар и државник најбоље је прокоментарисао британски аналитичар Нил Кларк и то само два дана након његовог убиства својим чланком у „Гардијану“ (The Guardian) под насловом „Београдски квислинг“ (“The Quisling of Belgrade”).
Др Владислав Б. Сотировић
Предавач на Универзитету примењених друштвених наука у Вилњусу
