Путујеш на митинг СНС-а. „Натерали те“, „ниси могао да избегнеш“. Тешиш се тиме да ћеш „само“ да одеш до Панчева (или било ког другог града), у друштву мученика сличних теби, а после ћеш да побегнеш негде на сладолед, и „нико неће знати“. Али, не лези враже… На зборном месту чека те неколико припадника страначког обезбеђења, којима су другови органи већ објаснили да ће међу присутним народом бити и оних које заболе уво за митинг, али и како се према таквима опходити. Тада схваташ да нема ништа од сладоледа, који је, некако, ни сам не знаш како, одједном постао персонификација твоје, увелико закржљале кичме. У теби се наједном буди праведни гнев, па кажеш себи: „Е, нећеш га мајци“, и, на сопствено изненађење, започињеш кошкање са СНС капоима. Копрцаш се и батргаш, али не вреди. Не можеш да изађеш из зачараног круга, јер је сила која те спречава да одеш, спремнија и одлучнија од тебе. Некако успеваш да им умакнеш. Ни сам не знаш како. Али, више ти није до сладоледа… Сетио си се да мораш да се вратиш кући са истим оним људима са којима си аутобусом и дошао у Панчево (или неки други град). Немаш пара за такси, а шефовима су кола већ пуна. Осећај праведног гнева се нагло стишава. Замењује га класична „борба за опстанак“. Неки глас у твојој глави ти поручује да је ово можда прави тренутак да позовеш вођу пута, оног Радета што је шеф смене у фабрици каблова у којој радиш цео свој радни век. Раде се одмах јавља и уместо класичног поздрава ти каже: „Добро, човече, па где си ти, ови наши су полудели што те нема!“ Увиђаш тада да ниси само „мали шраф у великој машини“, јер је „неко, тамо горе“, приметио да те нема. Кроз главу ти пролази да у јуну треба да добијеш јубиларну награду за 25 година рада у фирми, а та награда и није тако мала „на ову кризу“. Враћаш се на скуп и одмах тражиш Радета. Једва га проналазиш у маси заставица и транспарената и кажеш му: „Брате, не питај ме ништа, малопре ми сестра јавила да је пашо им’о мождани.“ У себи се прекрстиш и помислиш: „Опрости ми Боже што морам овако да лажем.“ Раде ти, изненађујуће мирно, каже: „Све је ОК, причаћемо сутра ујутру на састанку синдиката“, и упућује те да што пре заузмеш своје место. Једва успеваш да му одговориш: „Добро је ово испало, баш је много народа дошло.“
Затим узимаш транспарент на коме пише:
„НЕЋЕМО НОВИ ПЕТИ ОКТОБАР БЕЗ ВУЧИЋА“, и крећеш уздигнуте главе међу прве редове. А када после дугог дана коначно дођеш кући, са врата кажеш жени: „26. опет идемо, ј*б*ћемо им мамицу у Београду!“
