Пише: Дмитриј РОДИОНОВ

ПОЧЕТКОМ ове недеље пољски новинари запрепастили су свет неочекиваном вешћу: Берлин и Париз намеравају да ЕУ претворе у некакву „супер-државу“.

После успеха Брегзита, одмах је било јасно – да би се очувала, ЕУ треба радикално реформисати, што су њени лидери изјавили. Ипак, оно што је описано на 9 страница документа нису очекивали ни у земљама на периферији Европе, ни у самој Немачкој и Француској.

Просудите сами: у складу са документом – у обновљеном Савезу земље-учеснице биће лишене права да воде сопствену спољну политику, да имају сопствену армију, обавештајне службе, кривични закон и националну валуту. Планира се формирање заједничких оружаних снага, заједничке обавештајне службе, пореског и визног система.

У складу са тим предлогом, државе које улазе у Унију биће крајње ограничене у контроли сопствених граница, као и у пријему и пресељавању избеглица.

Шок и ужас! Уосталом, што да не?

Наравно, то је извидница, али она јасно показује намере власти ЕУ.

Ради се о томе да чињеница изласка Британије (или чак сама чињеница гласања, можда је још увек рано говорити о изласку) представља преседан: то је у историји ЕУ први случај изласка из ње.

Парадоксално је то што док многе земље годинама, деценијама стоје у реду (у некима се чак дешавају и грађански ратови између присталица и противника евро-интеграција), једна од водећих економија не само Европе, него и света, једна од најстаријих земаља Уније, без које се јединствена Европа не може замислити – гласа за излазак из „јединствене“ Европе.

У ствари, ту нема ничег парадоксалног. Ради се о томе што у реду за улазак стоје државе (наравно, не рачунајући Турску), прво, благо речено, не нарочито богате, друго, нејасног или без потпуног идентитета. У другом случају ради се о земљама бившег СССР за које није толико важно прикључити се нечему, колико што брже се одвојити од нечега: односно, излазак из сфере утицаја Русије.

Заправо, оне се тиме баве читав четврт века свог постојања, али сам програм „источног партнерства“ дао им је могућност да то учине не само на речима – након што су се одвојиле не само политички, него и економски. Једноставно речено – након што су промениле „јасле“.

Иначе, такозвано пето проширење ЕУ (када су укључене Мађарска, Кипар, Летонија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка, Словенија, Чешка, Естонија) – било је прикључивање бивших социјалистичких земаља крајње ослабљених економија које се нису ни адаптирале на капиталистички свет економије. У историји ЕУ то је било највеће проширење по показатељима људи и територија, али најмање по показатељима БДП-а.

Те земље имају два мотива: политички – што више се изоловати од источног суседа (обратите пажњу да су скоро све те земље пре тога ушле у састав NATO-а) и економски – „приљубити се уз јасле“. Ако је Запад првом мотиву могао само да аплаудира (што је без обзира на формални завршетак „хладног рата“, заправо, и био његов главни циљ, курс на максимално слабљење и изолацију Русије није укинут), други је у старој Европи изазвао питања.

То је у пракси значило да суверенитет треба да се дели са онима који то, искрено говорећи, не заслужују (односно, глас Велике Британије једнак је гласу Естоније), да се дају попусти ради спасавања земаља које су банкротирале и да се принудно примају мигранти из тих земаља, јер је Европа – заједничка кућа.

Ово последње Британија је такође осетила веома опипљиво када су у магловити Албион стигле гомиле гастарбајтера из Прибалтика, Пољске и Румуније, које у њиховим сопственим земљама једноставно нису могли да хране.

Проблем је у томе што у оквирима постојеће Европске уније томе ништа није могло да се супротстави, јер је Европа заједничка кућа, сви су једнаки и т. сл. Миграциона криза била је још страшнији ударац (узгред, испровоцирана империјалистичким погромима које су отпочели европски лидери у својим бившим колонијама), када је у Европу појурила бујица миграната далека од европске самосвести. При том су покушаји да се бујица заустави такође били у раскораку са укупном европском идеологијом – идеологијом толеранције и мултикултуралности.

Та идеологија и закони које су Европљани доносили постали су омча на њиховом врату. Многи су одједном пожелели да удахну свеж ваздух и уопште није чудно да су ту жељу најупорније изразили Британци.

Британци су се увек држали издвојено и не само у ЕУ, острвски менталитет испољавао се током читаве историје европског континента. Они су увек ратовали са свом осталом Европом, а при том је управо њима пошло за руком да створе највећу империју у историји.

На британска острва погледали су многи европски освајачи. Сматрало се да је могуће имати свет тек после поседовања Британије.

Говорећи терминологијом друге половине XX века, Велика Британија била је суперсила која је умногоме одређивала дневни ред на међународном нивоу све до периода између два светска рата када је почео процват Трећег рајха, а на Западу изашла звезда њене бивше колоније која је умела спретно да искористи последице два светска рата у Европи и да постане једина суперсила западног света.

По завршетку Другог светског рата, пред полуразрушеном Европом одмах се појавило неколико суштинских питања: консолидација ради обнављања порушеног, тражење нових тржишта у околностима краха колонијалног система и одређивање свог места у новом свету подељеном „хладним ратом“ између САД и СССР-а.

Све ове задатке било би могуће решити појављивањем треће силе – обједињене Европе, што се и десило. То је у почетку била Заједница угља и челика, затим шира Европска економска заједница.

Треба нагласити да Британија и тада, док је још трпела фантомски бол недавне водеће светске силе, није журила да се придружи тим заједницама, очигледно осећајући своју супериорност и неспремност да постане „једна од“. Чак је предлагала сопствене пројекте економске интеграције – Европску асоцијацију слободне трговине.

Међутим, крајем 60-их, са јачањем поларизације света, у Лондону су схватили да се у том новом свету не може појединачно преживети и да треба да се прикључе јединственој Европи да би стигли да у њој постану један од „центара силе“ и не допусте јој да се претвори у „четврти рајх“ Немачке заједно са Француском.

На крају је Британија, ипак, постала члан будуће ЕУ и при том све до данас сачувала за себе повластице без преседана у Европи. У ствари, Лондон је као учесник заједничког тржишта (али без евра), задржао за себе максимум политичког суверенитета. Иначе, то је тада прихватано не тако драматично као сада, будући да је на самом почетку тај савез био чисто економски.

Крајем 90-их ситуација се нагло променила. „Хладни рат“ се ближио крају, социјалистички блок на челу са СССР-ом престао је да постоји, свет је изненада постао униполарни. Сем тога, показало се да је током година протеклих од завршетка Другог светског рата Западна Европа доспела у огромну политичку зависност од САД.

У склопу великих трансформација света трансформисала се и Европа, сада већ у неко политичко заједништво. Процес преношења овлашћења у јединствени центар ЕУ одвијао се свих протеклих година, али је управо 1992. настала ЕУ као потпуна политичка формација Западне Европе, коју су земље Источне Европе схватале као реалну алтернативу Русији и њеним пројектима, а САД као тампон зону поред граница са Русијом са нишаном на „убадање“ у те границе (као што се на крају и десило), наравно, и као перспективно тржиште.

Истовремено са процесом изградње државности одвијао се и процес изградње заједничке идеологије, што је логично: држава не може без идеологије. Али, зашто су њена основа постали чувена толеранција и мултикултуралност?

За то има више разлога: као прво, градња заједничке куће за све (или за многе)“ подразумевала је „универзалне вредности“. Друго, Европа је била веома заплашена Другим светским ратом и могућим Трећим и зато је све што је макар нечим алудирало не само на подстицање мржње, него и на појављивање било каквих националних, полних и других баријера – одмах одбацивано.

Изграђивање „општеевропске идеологије“ довело је до појаве нове генерације „општеевропљана“ који свој живот нису другачије замишљали. Као што је познато, све то се као бумеранг вратило у Европу, а када су почели озбиљни проблеми, показало се да је Европа буквално постала безуба и апсолутно неспремна да их решава.

Ипак, не читава Европа. Док савремена омладина Немачке са пуном озбиљношћу размишља о себи пре свега као о Европљанима и не може да схвати шта се то дешава са њиховом Европском унијом, у исто време Енглези никада нису заборављали да су Енглези и током читаве историје јединствене Европе то су и демонстрирали.

Они су дуго трпели, али кад је ситуација постала реално неподношљива, када је миграциона криза прерасла у праву претњу суверенитету, када су спољнополитичке авантуре европских лидера организоване под диригентском палицом из Вашингтона довеле до низа ратова који су претили да се пренесу на европски континент, Британци су рекли: „Доста!“.

Код нас је веома распрострањено мишљење да Британија никада неће ићи против воље Америке, сем тога она је својеврсни намесник САД у Европи. То је и тако и није баш тако. Неоспорно је да је Лондон најдоследнији преносник свега што долази из САД, али само зато што је он „млађи брат“. Они имају заједничке „родитеље“ – транснационалне, дакле – заједничке интересе.

Међутим, то уопште не значи да политичке елите Британије не желе већу самосталност. Напротив, Британци имају изражен комплекс због губитка статуса највеће империје и због тога што је њихова бивша колонија сада једина суперсила у свету, а они су приморани да је у свему следе. Англосаксонци Америке су – они исти Англосаксонци Британије, али ови други би, несумњиво, хтели опет да се од млађег претворе у старијег брата. При том су, поновићу, њихови интереси заједнички, породични.

Ово кажем да бих одагнао илузије оних који рачунају да је могуће Британију отргнути од Америке – у блиској будућности то није реално. У суштини, те две земље су – две стране исте медаље.

Ипак, они су учинили један корак у правцу самосталности – гласали су за излазак из ЕУ која је у данашњем облику била марионета САД, како политички, тако и економски. Наравно, нису из тог разлога.

Једноставно, дошло је време да се суверенитет врати или да се потпуно остане без њега и тако претвори у пролазно двориште за мигранте и донаторе за економски немоћне који су Америци потребни као „надраживач“ за Русију. Ето, нека их Америка и вуче. Или Берлин и Париз, ако то желе…

Берлин и Париз (ипак, у већој мери Берлин, јер Париз ту већ одавно има другостепену улогу) нашли су се у пат позицији. Пета економија света побегла је из Уније као пацов са брода који тоне остављајући им могућност да самостално решавају читаву хрпу проблема.

Нешто друго је још страшније. Тим поступком уништена је „светост неприкосновене Уније“ као некад светост СССР-а, након што се неочекивано показало да његов Устав дозвољава излазак република и да се то може искористити без последица. И Совјетски Савез се срушио, изненада, као кула од карата. Мало ко је још јуче веровао да се то може поновити у Европи. Узалуд…

Ипак, треба истаћи да лидери ЕУ нису тек тако захтевали од Британије да одмах напусти Унију (то није, како су многи помислили, „дечја увреда“) и није се тек тако појавио тако брзо документ који предлаже „супер-државу“. Ако се пажљиво прочитају његови параграфи онда то није само – рушење формираног поретка у ЕУ, то је рушење свих њених првобитних основа.

Апсолутно је јасно да већина европских елита неће прихватити такав савез јер то више неће бити Јединствена Европа, него прави „Четврти рајх“ (како су га новинари већ назвали), у којем ће Берлин постати једини центар силе који осталима намеће правила игре.

Заправо, на то се и рачуна. Колико год да је парадоксално, Берлину је досадило да игра по правилима смишљеним у Вашингтону. Досадило му је и да вуче оне који „тону“ из Источне Европе и не само Немачкој него и свим земљама које су првобитно формирале „Заједницу угља и челика“. Европска унија, у оном облику у каквом смо навикли на њу, била је способна за живот само у периоду између два „хладна рата“.

Након обнављања глобалне конфронтације, Западна Европа је постала свесна да она треба поново да постане Западна Европа, ако не жели да се потпуно претвори у нешто аморфно, нешто што ће супротстављене стране да цепају на комаде.

Западна Европа је – индустријски развијен регион који је способан да буде самосталан играч. Без оних који живе од туђег рада и који, ако не желе да играју по новим правилима, нека се самоопредељују како хоће. Оне који не буду могли и не буду хтели да помажу у изградњи „супер-државе“ – одбацити, само да не сметају.

Форсирана централизација у склопу захтева за децентрализацијом од стране све јачих евро-скептика јесте позив да се донесе одлука: јесте ли са нама или нисте. При том, да се одлука одмах донесе. У ствари, супер-централизација ЕУ је демонтажа ЕУ и изградња над-државе Немачке.

Остаје једно важно питање: како ће Америка реаговати на појављивање те „супер-државе“ у чијим принципима је већ означено појављивање сопствених оружаних снага и слабљење улогеNATO-а?

Овде је важно истаћи да се у САД фактички одвија конфронтација две групације: транснационалне и национал-бирократске. Транснационална види будућност Европе као јединствене државе и тржишта за САД у облику Транс-атлантског трговинског и инвестиционог партнерства. Међутим, у Америци одлично схватају да се епоха глобализма ближи крају и да ЕУ у садашњем облику сигурно даље неће моћи да постоји.

Сједињене Државе увек су сјајно користиле принцип „Не можеш да победиш – преузми руковођење“. Они су управо то остварили на Блиском Истоку када је одавно сазрело „арапско пролеће“ постало неизбежна реалност. Упркос уобичајеном мишљењу, то нису Американци организовали (иако су, наравно, катализовали), али су умели да га на време усмере у потребном правцу и да максимално искористе ситуацију.

Исто тако у Европи Американци неће, наравно, све ометати кочењем, а неизбежну трансформацију Старог света покушаће максимално да искористе.

Крах глобализма и тежња националних елита ка независности очигледни су и неизбежни процеси. А неизбежни распад ЕУ Вашингтон ће покушати да искористи за јачање транс-атлантске интеграције. Питање је у томе ко ће у том моменту одлучивати у Вашингтону.

Индикативно је да је Доналд Трамп одмах подржао Брегзит, док су, по свему судећи, Обама и Хилари Клинтон још у шоку, као и многи европски лидери. Трамп је – очигледни противник глобализма. Његова победа биће симбол спремности Америке да жртвује Европску унију да би ојачала транс-атлантску интеграцију са најразвијенијим земљама Европе и не допусти им да слободно плове, тим пре, да, не дај Боже – сарађују са Русијом.

Амерички националиста Трамп, додвораваће се „националистима“ Европе у њиховој наводној борби са транс-националистима. Заправо, то ће бити само покушај мимикрије, прилагођавања на нову реалност ради формирања нове квази-државне творевине на рушевинама старе Европске уније, која мора бити потчињена Америци.

Треба истаћи да ту није све унисоно и да кокетирање са националним интересима Европљана може да има супротан ефекат. Наравно, 172 америчке војне базе у Немачкој – озбиљан су фактор за уздржаност немачке елите, међутим, не трба нимало сумњати да ће „супер-држава“ настојати да изађе из „очевог старатељства“.

Наравно, тиме неће управљати Ангела Меркел, али и у Белој кући више неће бити Обама. Раније или касније конфликт интереса постаће неизбежан, а да ли ће Америка моћи да га усмери у правцу који је њој потребан – зависи од тога колико брзо ће „транс-националисти“ постати свесни неминовних промена. За њих ће председнички избори бити тест.

Наравно, све горе описано за сада може да се схвати као футурологија. Али, постоји документ који су доставили пољски новинари, а чињеница да га коментарише министар МИП Пољске – земље која претендује на улогу лидера Источне Европе као центра ЕУ алтернативног Берлину и Паризу (Вишеградска четворка), говори да тај пројекат постоји.

Очигледно да лидери европских држава за сада опипавају пулс једни другима, одашиљу на свеопште разматрање клишее и проверавају реакције. Ипак, тенденција је означена.

Превела Ксенија Трајковић

Извор: Факти

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here