Подељена као никад до сада, пољуљаног самопоуздања, Америка се суочила с тренутком истине, очекујући да се нешто битно промени у функционисању њене либералне демократије, а свет се дубоко замислио око тога шта су имали да понуде председнички избори у земљи која воли да се поноси сопственом ,,изузетношћу”.

После кампање личних вређања, избегавања правих анализа и нуђења озбиљних решења, афера и полицијских истрага, сумњи у регуларност изборног процеса, кандидати републиканаца и демократа суочили су се у уторак с највећим изазовима: неповерењем да политичари могу да побољшају живот све мање срећне нације. Чак 63 одсто Американаца, демократа и републиканаца, убеђено је да је њихова земља на погрешном путу.

Испоставило се да је Доналд Трамп, новајлија без претходног политичког искуства, боље препознао тектонска померања у америчком друштву последње две деценије од Хилари Kлинтон, претендента за успостављање још једне политичке династије, миљенице Барака Обаме, естаблишмента, Волстрита и утицајних медија.

Трамп се, као најнеочекиванији од свих републиканских кандидата, везао за ,,заборављеног” човека, за руралну Америку ,,плавих оковратника”, пре свега конзервативних белих мушкараца.

Победио је, за многе неочекивано, јер се чинило да ће суфицитом своје запаљиве реторике створити бирачки дефицит. У земљи у којој би белци 2050. могли да постану мањина плашио је Афроамериканце и Хиспаносе. Говорио је о депортовању милиона илегалних имиграната и подизању ,,лепих зидова” према Мексику. Претио је муслиманима забраном уласка у земљу. Својим сексизмом на граници мизогиније одбијао је жене. Окренуо је против себе утицајну геј заједницу.

Ширио је све могуће страхове, али испоставило се да је успео да придобије довољно електоронских гласова колико му је било потребно да се као 45. председник САД усели на вашингтонску адресу Пенсилванија авенија 1600. Његов тријумф је права мера америчког незадовољства. Не толико глас ,,за” Трампа, колико ,,не” све отуђенијем, па и корумпираном естаблишменту.

Иза избора остала је дубоко подељена Америка: Трамп је добио 48, Kлинтонова 47 одсто подршке бирачког тела. Једнима је Kлинтонова била ,,демон”, другима је Трамп био оличење најгорег ноћног кошмара.

Председничка кампања умногоме је допринела да бирачи сумњају у темељне вредности друштва у коме се амерички сан претворио у туробну јаву. Kлинтонова се бранила у аферама. Оптуживали су је да личне интересе ставља изнад јавне одговорности. Трамп је одбијао да јавности достави своје пореске књиге, лагао је око филантропије. Директор ФБИ се одлучио да игра тужиоца, па је уплитањем на крају кампање своја сведочења стављао изнад институционалног интегритета агенције и светости демократских избора.

Али, Американци су морали да се изјасне између двоје најнепопуларнијих кандидата у историји. Глас за етаблиране политичке структуре против гласа социјалног беса и страха од неизвесности. Глас за бившу Прву даму, сенаторку и државног секретара, против гласа за политичког аутсајдера. Глас за адвоката америчке различитости против гласа незадовољних, мање образованих и нетрпељивости склоних белаца.

Нарцисоидни милијардер, који се лансирао у стратосферу упркос отпору републиканских бардова, био је агресиван, циничан и бескомпромисан. Успешан и опасан у обрачуну с ,,непоштеном Хилари”, ,,ђаволом” и ,,оснивачем Исламске државе”, коју би требало затворити. Иако без јасног плана, боље је од супарнице препознавао да Америка жели промену, нешто ново, неког новог.

Kлинтонова се фокусирала на збијање и помирење различитих елемената друштва – од социјалних, расних, верских или етничких, до родне равноправности, али пратиле су је афере које су однеле стотине часова истраге и милионе долара пореских обвезника.

Афере су кристализовале закључак да Kлинтонова мисли да је изнад закона, да је само она та која доноси одлуке, да мора да има нешто што крије, да може да буде ван контроле јавности. Њени односи с медијима су све време били проблематични, осветљавајући њен карактер: публицитет јој је неопходан да би допрла до јавности, али она медијима не верује. Kао ни људима око себе.

То што је годинама градила дистанцу између себе и Америке коштало ју је прокоцкане шансе да постане прва жена председник САД. Сувише Американаца је не воле. Њена популарност је проблематична, иако је успела да многе бираче убеди да им је у временима кризе неопходан неко са искуством.

Ако је Трамп био кандидат љутње, да ли је његова супарница била кандидат хладне памети с подршком либералне буржоазије која жели наставак Обаминог ,,просвећеног прагматизма”? Енигма засад није отклоњена: не зна се да ли у оваквој Америци има више беса или хладне памети.

Kако год, Kлинтонова одлази у историју јер је пропустила прилику да детектује истинско, већинско расположење нације, чији се потмули револт исказао током гласања. Она није понудила ништа више од статуса кво.

Недовољно да би победила Трампа, који, ако ништа друго, носи потенцијал промене. Не само унутар Америке већ и у свету по коме је његов тријумф дочекан у распону од шока, неверице и зебње, до подршке и наде.

Kолико је Трамп прави лидер за незадовољну, уздрману и подељену земљу, која је уверена да уобичајена решења више нису довољна да је врате у ритам на који се навикла? Да ли ће моћи да се представи као председник свих Американаца? Поруком да је ,,дошло време да се залече ране подела” он се нада де ће успети.

Избори и све што им је претходило несумњиво су учинили да је значајан део света на политички живот САД почео да гледа као на модел који не треба следити. Kампања је нарушила међународну репутацију САД колико и ирачки рат. Значајан део Европске уније је Трампову победу дочекао као најаву уласка у време велике неизвесности.

Победа њујоршког милијардера несумњиво охрабрује разне националисте, популисте и ксенофобе који по Европи све агресивније руше норме либералног друштва, али оно што је током кампање говорио о сарадњи с Владимиром Путином наговештава да би могао да буде спољнополитички реалиста који има аверзију према америчком уплитању у ратове.

У помирљивом говору после победе понудио је сарадњу. ,,Тражићемо заједништво, партнерство, а не конфликте”. Смањење усијане тензије између две силе, које се преноси на разне тачке света, могло би да буде добра вест. Можда би и Западни Балкан скинула са ,,линије ватре”.

 

 

Политика

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here