Мане које препознајемо код других – наше су сопствене, иначе их не бисмо могли код других приметити. Свако препознаје код другог само оне недостатке које има и сам, за друге је слеп. У човеку постоји природна потреба да се прљавштине у себи ослободи. Најуобичајенији,психолошки и најразумљивији пут је да се најпре гнуша и осуди ону врсту прљавштине код другог човека која њему самом смета. Пропаст души долази онда када останемо на осуди и окривљивању другог; ако је ова осуда, међутим, само први корак ка препознавању сопствене кривице, мане или греха, које препознавање води одлучној борби против ових страсти, онда чак и осуда другог може некад донети спас.
Владета Јеротић
