Србе је у Свету земљу, позорницу драме Новог завета, увео Свети Сава Српски, а у Јерусалиму, најсветијем граду јудаизма, хришћанства и ислама, прославио Србију у целом тадашњем свету.
Он је у два наврата прошао невероватне путеве просторима библијске Палестине, данашњег Израела, Египта, Сирије, Ирака. Његова поклоњења обележена су задужбинарством, добротворством и чудима.
– Срби су имали врло рано у Палестини својих манастира. Свети Сава је, путујући први пут у Јерусалим на поклоњење Христовом гробу 1229. године, да би српски поклоници имали свога склоништа и да би се отворио први српски културни центар у Светој земљи, откупио од Сарацена манастир Светог Јована, који је, пре тога, још његов отац био богато обдарио – записао је велики етнолог Тихомир Р. Ђорђевић давне 1925.
До данас српска наука није одмакла много даље од Ђорђевићевих сазнања, а Немањићким чудима у светском представљању Србије нису ни близу пришле све потоње дипломатске и пропагандне службе заједно. У то сам се уверио у Старом Јерусалиму, пролазећи кроз шарени оријентални базар у лавиринту уличица око Храма Васкрсења Христовог, најсветије цркве хришћанства. Нашао сам сокак с именом Пут Светог Франсиса, где се до 17. века налазио српски манастир, задужбина краља Милутина, али храм се није видео. Видевши ме како лутам, власник радњице с иконама, флегматично заваљен у столицу, упитао је шта тражим. Кад сам поменуо манастир Светих арханђела, широко се насмешио: „Ааа, Србија, Свети Сава! Српски манастир је узбрдо, па кроз улаз са грчким натписом“.
Био сам затечен. Баштина Немањића у предању старих јерусалимских породица још је српска, иако наших монаха ту вековима нема.
– Српски владаоци су, почевши од Стефана Немање, па до последњих изданака српских династија, чак и после пропасти Србије, слали обилате поклоне хришћанским светињама и црквама у Палестини. У тешким приликама које су сналазиле Свету земљу, њима су се обраћали јерусалимски патријарси и старешине палестинских манастира за помоћ. Чак и онда кад велика српска држава беше смањена и раслабљена, под Стефаном Лазаревићем, обраћа се јерусалимски патријарх Теофил на њега и на српски народ за помоћ и милостињу – писао је Ђорђевић.
Немањићку традицију, у обновљеној Србији, наставио је кнез Милош шаљући 400.000 дуката помоћи Јерусалимској патријаршији. Српски краљ Милан Обреновић је био први хришћански владар поклоник у Храму Васкрсења после средњег века.
Размишљајући о овим великим људима и делима готово сам превидео неугледни улаз с уклесаним натписом „Јера Архангелои“, који је водио кроз тунелчић испуњен мирисом мемле, крај сиротињских станчића. Степенице навише довеле су ме до платоа са старим храмом изнад чијих закључаних металних врата је блештао мозаик арханђела Михаила, војводе небеских сила.
Нигде није било знака да је ово српска задужбина коју је краљ Милутин подигао у част велике хришћанске победе 1312, када је Србија зауставила први велики налет Турака ка Европи. Тада је Византија поклекнула пред Османлијама и у помоћ позвала српске ратнике који су их протерали са европског тла, а затим их потукли и у Малој Азији.
Није било страшно то што су странци заборавили славу те Србије, већ то што су задужбине предака забораву предали модерни Срби. Не знају за сведочанства савременика Светог Саве о томе како су Јерусалимљани закрчивали улице да би видели принца-монаха који је од нехришћана откупљивао сувим златом највеће хришћанске светиње и несебично даривао градску сиротињу све три вере. Када би га видели на улицама Јерусалима људи су узвикивали „Мар Саба“, што значи Свети Сава, пошто се прочуло чудо током његовог поклоњења славном манастиру великог светитеља Светог Саве Освећеног. Његова игуманска палица, жезло првог Мар Сабе, светитеља из 5. века, поклонила се и пала пред ноге српског архиепископа. Јерусалим је брујао о испуњењу пророчанства испосника из Јудејске пустиње, да ће се духовно реинкарнирати у монаху краљевског рода са Запада.
Сава Српски је извојевао и победу коју нису могле све крсташке војске на светом брду Сиону. Од Сарацена је откупио Горњицу, манастир на месту куће апостола Јована Златоустог, у којој се догодило прво причешће света на Последњој вечери и где је Дух свети сишао на апостоле. Арапи су рекли да ће продати светињу само ономе ко њен под покрије златницима. Византијским и крсташким владарима била је превисока толика цена за једну од три највеће светиње хришћанства. Онда је дошао Сава Српски, просуо дукате на под и одаја Последње вечере је постала српска задужбина. Та вест се муњевито пронела целом Европом и Блиским истоком.
Савини духовни наследници поштовали су светитељев завет ктиторства па је дух Србије у Светој земљи вековима надживео овоземаљску државу. Све до 17. века, када је куга поморила српске монахе, једини словенски манастир у зидинама Старог Јерусалима била је задужбина краља Милутина.
– Српски манастир Светог Аранђела у Јерусалиму није сврставан у ред обичних манастира. Он то није био ни по својој лепоти, ни по својим приходима и богатству, ни по значају, јер је био први и једини православан манастир у Јерусалиму за све Словене и центар не само за Србе, но и за Бугаре и за Русе, који ничега сличног нису имали – забележио је Ђорђевић.
Капија у зидовима Јерусалима, крај Милутинове задужбине, звала се Баб ел Сарб, Српска капија. Јерусалимљани су наставили да манастир зову Мар Саба ел Сарб, Свети Сава Српски и када је прешао у власништво Јерусалимске патријаршије.
Кула у Јудејској пустињи
Свети Сава је одају Последње вечере даровао као метох пустињском манастиру Мар Саби, који је био готово запустео због сталних напада разбојника. Све се променило када су у њега дошли необични српски монаси вични војевању, који су утврдили манастир и подигли два пирга. Висока кула мотриља која бди над клисуром Кедрона и данас носи име Српска (на слици).
Језик и књиге
Први српски архиепископ је купио и манастире Светог Ђорђа и Јована у Акри, највећој луци Свете земље и манастир Јована Богослова на Синају. Био је, такође, и други ктитор манастира Часног крста у Јерусалиму. У свима се богослужило на српском и писане су српске књиге.
Аутор: Борис Субашић
Извор: Новости
