Српска Првославна Црква већ дуже време налази се на медијској оптуженичкој клупи због наводног политичког ангажмана. С једне стране одређени појединци оптужују СПЦ за сарадњу са властима у Србији, што се недобронамерно назива као „подршка режиму“, док с друге стране, због политичког ангажмана неколико црквених лица, неки други оптужују СПЦ за политичку „опозицију режиму“.
Иако су ове две оптужбе у супротности једна с другом, заједничко је то да је СПЦ у целости мета напада, а под тиме подразумевам цео организам Цркве (клир и вернике), а нарочито стубове њеног институционалног уређења. Све ово целом ‘игроказу’ даје једну другачију и мрачнију димензију. Коме је уопште у интересу увлачење Цркве in media res политичких обрачуна?
Колико ова кампања има реалне везе са политиком јасно је већ из напред наведене чињенице. Кампања нема везе са политиком већ се политика користи само и искључиво због напада на Цркву. Некад свесно и калкулисано, а некад несвесно. Али морамо бити до краја искрени и самокритични. Поједине, сасвим непромишљене, изјаве истакнутих људи из Цркве, надам се не и недобронамерне, али о томе нека се запитају они који су их давали, делимично су дале повод за оптужбе на рачун СПЦ за политички ангажман и тиме нанеле штету угледу СПЦ у нашем друштву, у свету, и уопште штету мисији Цркве.
Наравно да изјаве појединаца, макар они били и значајни или угледни представници Цркве, нису став Цркве осим ако их не дају у свом званичном капацитету у име Цркве. Али истовремено, не можемо од шире јавности очекивати да ће бити у стању, или уопште имати жељу, да схвати ове финесе и разлике. Због тога одговорност, великим делом, ипак лежи на онима који дају политичке изјаве или се политички ангажују. Ако улазак Цркве у политичку борбу није примерен на који начин Црква може да допринесе друштву?
У септембру прошле године, након победе опозиције у Црној Гори, писао сам о непримерености увлачења Цркве у политику, с које год стране такви покушаји долазили. Написао сам следеће: „Најновија кампања која може да послужи као пример увлачења Цркве у политичке обрачуне јесте везана за победу опозиције на изборима у Црној Гори. На сасвим непримерен начин се форсира неистина да је Црква учествовала на изборима и победила Мила Ђукановића. Или се непромишљено објављују још веће бесмислице о томе да је Св. Василије Острошки био противкандидат Милу Ђукановићу и његовој партији! Црква није учествовала на изборима ни као странка, ни као страна, а још мање Св. Василије. Оно што се јесте десило је да су локалне епархије СПЦ позвале своју паству да чувају светиње. Грађани, као што су то чинили пре избора, на улицама, су тако учинили и на изборима, гласачким листићима. Свако је гласао појединачно, као грађанин Црне Горе с правом политичког гласа, а не као Црква у некаквој политичкој утрци и као опозиција власти. Десило се, да употребим речи нашег блаженопочившег Патријарха Павла — да је Бог, па и Свети Василије, помогао јер је имао коме да помогне, у борби да се сачувају светиње.“
Међутим, шта је наступило након овога? Појединци из Цркве су ваљда понешени политичком победом опозиције у Црној Гори, а можда и због жеље да на крилима те политичке победе уздигну свој профил, почели сасвим непромишљено, а рекао бих и непримерено, да причају о изборној победи Цркве у Црној Гори. Као да је заиста Црква изашла на изборе.
Уследиле су чак и честитке Цркви на изборној победи, али и изјаве које готово злоупотребљавају име Божије око наших људских и политичких неслагања. Неки људи Цркве изјављивали су „освојили смо власт“, „победили смо на изборима“ и слично. И мало ко се адекватно ограђивао од таквих сентимената. Свима нам је јасно да изборна победа опозиције у ЦГ виси на танкој нити. Да ли ће, не дај Боже, у случају поновних политичких турбуленција, по логици оних који су увлачили Бога у политику, Бог који је по њима сада одговоран за победу бити касније одговоран и за неки будући могући неред? Далеко било! Или ако је сада Бог (и Св. Василије) победник да ли ће у неком другом случају Бог бити губитник? Далеко од тога! Бог никада није губитник јер Божија правда није као људска правда. За Бога је и распеће као најпонизнија смрт била најславнија победа. „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ“ (Ис 55, 8). Свако ко познаје хришћанску православну теологију лако ће то разумети. Треба се уздржати од наших приземних умовања којима Бога увлачимо у политику јер су не само чињенично нетачна него и теолошки неисправна.
У Србији се пример литија из Црне Горе (кроз замагљивање чињеница око циљева и изборних околности у Црној Гори) наводи као начин политичког деловања. Међутим, кроз тај покушај вештачког стварања паралеле између ситуације у Црној Гори и Србији у суштини се Црква инструментализује зарад неких теоретских потенцијалних промена у друштву. Тако у Србији имамо покушаје организовања политичких „литија“ с благословом анонимних духовника, у којима учествују и које организују удружења нејасног порекла и циља, али са звучним именима. Ипак један циљ се назире на самом почетку, а то је жеља за омасовљавањем ове врсте политичког протеста где би се Црква искористила (злоупотребила) као платформа за исказивање свих могућих врста друштвеног незадовољства у народу који због вековно тешких услова има увек нагомиланог незадовољства.
Православним Хришћанима и свима људима добре воље ипак је кристално јасно да Црква, без обзира на изјаве појединаца, не прави политичке платформе, системе, уређења, кампање, не кандидује се на изборима, не врши смене власти и не влада државом. Црква располаже другачијим механизмима деловања. Црква учи, надахњује и води верујуће путем вере, истине, правде и правдољубља, милосрђа и љубави. А људи, на овај начин надахнути, кроз свој друштвени па и политички ангажман могу онда да свет око себе чине бољим и праведнијим, по својим могућностима и даровима.
Црква дакле врши промене у друштву искључиво Јеванђељем као својом једином платформом и јединим програмом и системом. Системом који не изграђујемо ми него који изграђује нас. Скоро сваки Епископ у својој приступној беседи изговара ове речи, о Јеванђељу као једином програму. Искључиво Јеванђеље је звезда водиља сваком клирику у његовој узвишеној служби, а Епископу посебно. Нема већег благослова ни за клирика ни за поверену му паству и уопште за Цркву у целини него када он верно и доследно спроводи узвишени програм Јеванђеља.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here