Наш Београд јесте велеград, и јесте метропола, јест да има више од милион људи, и подземне пролазе и асфалтне петље, ал се у њему, и дан-данас чуда невиђена догађају. Пре неки дан, ето, у такозваној ексклузивној четврти града били смо сведоци једног аутентичног пасторалног доживљаја. Сви који смо се то предвечерје затекли на улици. Као негде наврх Копаоника или на Шари.skc-06За овај „хепенинг“, о коме има још да се прича и прича, „крив“ је или заслужан београдски архитекта Пеђа Ристић.

У најстрожем центру града, у парку одмах иза Југословенског драмског позоришта, заклао је после дугог и заморног рвања и батргања једног огромног овна, од 94 килограма (бројем и словом) уз помоћ неколицине кршних студената Црногораца и Херцеговаца, вичних томе послу; одрао му бујно руно и окачио га о прво племенито градско стабло, затим одрану домаћу животињу натакао на ражањ величине бандере и под њим подпалио јуначку ватру од десетак букових цепаница.0583Пламен и дим, уз пуцкетање варница сукнули су у небеса. За Београђане, такве какви су, спектакл  измишљен. Окупила се маса света. А то је он баш и хтео.

Одавно, одавно…

Два часа касније, пошто је свако могао да штрпне од печеног овна по комад меса, архитекта је скочио на један од неположених пањева и позвао скуп у биоскопску дворану Студентског културног центра. Ту одмах у комшилуку, да им нешто покаже. Није морао два пута да зове. Задовољни оним што су већ доживели људи су, њих две стотине стварно похрлили у дворану.

А то „нешто“ били су снимци и један филм о Лепенском виру, пројектовани на филмско платно. Његово тумачење Лепенског вира, то јест тог прамистеријског насеља, које је било сасвим другачије од  онога што су рекли археолози.skc-1973

И у реду ствар, нека је и тако, али чему толика бука око тога чему клање овна и онај ражањ!?

Показало се да је свет све мањи. Вест о открићу људског насеља високе културе у Ђердапској клисури од пре готово осам хиљада година, са типским кућама истог облика и величине, била је обелодањена у нашој земљи пре пет и по година, тачније 16. августа 1967. А већ сутрадан, то је била фантастична научна сензација истакнута на првим страницама свих светских листова. Тог дана се цео свет радовао том догађају. Цео свет је постао богатији за људску епоху, за културу те епохе, за њено искуство… И дошао до нових сазнања или нашао потврду да ствара.

Култура настаје онде где људи располажу вишком времена и не морају цео дан гоњени глађу, да трагају за храном да би једва остали у животу. Лепенски човек је имао времена и није био гладан. Он је брзо могао да улови рибу или дивљач, а затим је почео да ограђује огњишта, да поплочава станишта, да клеше људске ликове у камену и да им се радује, да мисли на удобност, да прави украсе… Младе девојке су почеле да се украшавају да би биле привлачније. Поред исконског осећања страха, рађала се љубав, а затим, богме и љубомора. Па дивљење, па завист… И, ко зна, какве све друге благодети цивилизације.

Архитектин њух

Оног јутра када је прочитао у новинама прву вест и видео прву фотографију Лепенског праисторијског станишта, архитекту Пеђу Ристића ухватила је дрхтавица. Скочио је из кревета, брже-боље се обукао и готово без збогом излетео из куће, одјурио на пристаниште и ускочио у први хидроглисер за Ђердап.

У Београд се вратио тек после месец дана. Шта је тамо јео, Бог свети зна, спавао је по напуштеним караулама, тек та Лепенска грозница га није више напустила. Ни дан-данас.

Шта га је то тамо тако неодољиво привукло? — почела су питања из биоскопске дворане.

– Њух! – одговорио је архитекта. – Ја сам вам као искусни музичар који одмах зна шта је прави џез. Чим сам угледао фотографију Лепенског насеља, одмах сам знао све што сада знам. Одмах сам видео да то није била ортогонална (правоутаона) архитектура, како и данас тврде археолози, већ лака хексагонална, којој је у основи троугао а не квадрат.metroloska-semaОсмехнуо се самоуверено и додао:

– Такав вам је и дијамант, зар не? Хексагоналан. Он је тврд не због састава, већ због облика.

Тако је почео његов разлаз са археолозима, који, изгледа, нису  поклањали баш неку пажњу Ристићевим тврдњама.

– Археолози су идеју о Лепенском виру откривали на лицу места! – рекао је затим архитекта. – А ја сам математичар, ја имам математичку идеју већ готову. У троугластој архитектури, чији сам ватрени присталица, све је обрнуто. Кућа се прави одозго надоле, од крова, а не од темеља… И данас, и у доба Лепенског насеља…

Све наопако

– Где се кућа гради од крова!? – узвикнуо је неко из дворане. – Шта причате!?

– Од крова, него како!? – одговорио је архитекта. – Чувени амерички архитекта Бакминстер Фулер из Калифорније, уз помоћ лаких алуминијумских цевчица и жица просто штрика своју конструкцију у ваздуху. На једном конкурсу његова конструкција за халу пречника 300 метара износила је свега 12 тона, а његових противника, који су предвиђали класичну градњу уз помоћ скела – 300 тона.

– Што се онда куће не праве од крова, него од темеља!? – јавио се сумњичаво исти глас.

– Па зато сам вас и позвао да се то заједнички упитамо! – одговорио је архитекта.

Помоћу епидијаскопа, ређају се слике на платну које прати Ристићев коментар.metrologija-2– Археолози тврде да је Лепенска кућа била од брвана, ја – од јеленске коже. Они тврде да је издубљени камен изнад огњишта жртвеник, ја – упретник (на који се поставља стожер куће). Они кажу да је насеље било у ували, ја – на гребену. (Бар ту не бисмо смели да се разликујемо, јер гребен је гребен, а увала – увала)…srejovic-ristic

На платну се указао архитекта Ристић у купаћим гаћицама како се спрема да скочи у сам Лепенски вир.

– А ово сам у невреме скакао у вир за рачун „Илустроване Политике“, да бих доказао своју главну тезу! – рекао је задржавајући на платну слику како га са уздигнутим рукама изнад главе у виру вода носи.

Чудо за чудом

Било је то пре нешто више од две године. Већ дубока јесен.

– Молим вас! – рекао нам је тада. – На све стране се говори да је пронађено праисторијско насеље у Ђердапу поред некаквих стравичних вирова у Дунаву. Археолози тврде да су праисторијски људи изабрали место за своје станиште баш поред тих вирова, да их штите од непријатеља. Ја тврдим супротно. Спреман сам да скачем у те „стравичне“ вирове, иако му време није, па шта буде…dasdasdМало је предахнуо а затим наставио:

– Можда вас мајке и данас плаше као децу вировима. Просто човек кад дође у велеград, највише се плаши промаје и вирова. Довољно је да неко викне „промаја“’ па да назебе, или „вир“ па да се удави. Комуналне власти понегде још имају таква места означена као и „кривине смрти“. Таква једна табла била јс постављена чак и у оној вештачкој бари, на Ади Циганлији кад се бара усмрдила. Морам да разочарам присталице бајки о вировима. Ја тврдим да су вирови сасвим безопасни и то ћу доказати. У виру се човек опусти и само се одржава лако на површини само га вода носи у круг.

У почетку је било оно: „Ма хајде, Пеђо, не причај глупости“. Или: „Не играј се са животом…“ А на крају су наш фото-репортер и архитекта кренули на пут.

И као што слике показују, стварно је препливао са лакоћом и мали и средњи Лепенски вир. Чак га је вода у виру носила иако није замахивао рукама. И чудо се догодило. Пеђа је остао жив. Међутим, мало касније догодило се још веће чудо. Старог рибара, чика Рашу, видели су како је сео у чамац и отиснуо се низводно, припремајући мреже за риболов. Вода га је носила доста брзо. Кад мало затим, ето ти чика Раша се враћао, на запрепашћење фото-репортера, узводно, још чепркајући нешто око прибора за лов. Вир је сам враћао чамац и вртео га у кругу пречника од око 200 метара. За то време чика Раша је слободно ловио.dfsdfs– Шта сам рекао!? – тријумфално је узвикнуо архитекта Ристић.

– Тако су радили и Лепенски људи. Они су се у чамцима вртели укруг и нису морали да држе весла, руке су им биле слободне. Отуда споменици једне културе од пре готово осам хиљада година, чије је откриће изазвало праву светску сензацију.

Оживљена легенда

Ту истиниту причу испричао је архитекта Ристић и сада на опште одушевљење окупљених Београђана у Грацу, претпрошле године, на свечаностима „Штајерске јесени“, када је о Лепенском виру говорио неколико часова, пред препуном университетском салом.

И на крају крајева, све се то није завршило са „причам ти причу“. Архитекта је успео за своје идеје да заинтересује прво Студентски културни центар, затим Републичку заједницу културе, која му је са 5000 динара помогла да организује изложбу. Конзерваторско предузеће „Славија“ га је помогло са 17000 динара, а „Ђердап-турист“ је оправдано такође обећао паре.

Његова је идеја да Лепенски вир треба већ одмах користити у туризму. Да се не чекају тешки милиони да се изгради мост преко Вољетинске реке и приступни путеви, и то сада у ери опште беспарице.

Он има свој много скромнији финансијски мини-програм, али зато максимално атрактиван. Полазећи од тога да је Лепенски вир добро целог света, архитекта је потражио некакав заједнички мотив у томе да то место учини приступачним и привлачним за све људе света. Нашао га је у библијској легенди о Потопу, познатој свим људима света, на свим меридијанима и свим расама. Сумерци, Вавилонци, Кинези; чак и амерички Индијанци… Сви спомињу Нојев ковчег. Размере за „ковчег“ узео је из Библије, али му је унутрашњи комфор променио, као и намену. Тај Нојев ковчег, који би плутао уза сам Лепенски вир и служио као хотел, увео би људе преко легенде о Потопу у Лепенско праисторијско насеље, које би им било надохват руке. Као и све илузије везане за насеље…

Зашто ован?

Изнад импровизованог Лепенскот огњишта, људи нису могли тако лако да поједу великог овна. Његови остаци вртели су се изнад жара који је тињао до дубоко у ноћ. Један од оних сумњала, који причу архитекте никако да прими здраво за готово, узвикнуо је тријумфално „аха“ између два залогаја и као човек који је преступника најзад ухватио на делу, рекао:532– Чекајте! Праисторијски људи нису знали за овнове. Како баш овна да натакнеш на ражањ!?

– Па тако… Зато што нисам успео да уловим јелена! – одговорио је истим тоном архитекта.

Под крошњама дрвећа у парку иза Југословенског драмског, разлегао се у поноћ необуздан смех…

Данило Ружић,

ИЛУСТРОВАНА ПОЛИТИКА, бр. 741 од 16. јануара 1973. године

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here