Да ли ће свет мирно гледати на то што ће хришћанство бити у потпуности уништено у крајевима у којима је најприје почело да се шири по свету и где се у континуитету очувало током две хиљаде година? Ово питање, које се односи на стварност Блиског истока, поставили су недавно, у саопштењу после одржаног међухришћанског састанка у Љубљани, митрополит загребачко-љубљански Порфирије, митрополит волоколамски Иларион (Алфејев) и љубљански надбискуп Станислав Зоре.
Ниједан од најзначајнијих овогодишњих скупова или сусрета у хришћанском свету није прошао без постављања сличног питања и указивања на размере страдања народа у блискоисточним земљама и угрожености тамошње хришћанске заједнице. Та горућа тема део је званичне поруке Светог и великог сабора православне цркве који је одржан крајем јуна на Криту, она је садржана и у заједничком саопштењу васељенског патријарха Вартоломеја и римског папе после сусрета на Лезбосу, уврштена је и у заједничку изјаву са историјског сусрета патријарха московског и све Русије Кирила и папе Фрање у фебруару на Куби. У свима њима позива се на хитан прекид сукоба на Блиском истоку и упозорава на драматичну угроженост тамошњих хришћана.
О томе сведочи и последњи извештај Европског парламента о стању верске слободе у свету. У Ираку хришћанској заједници прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се ових дана воде жестоке борбе, остало је свега 60.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је у периоду од 1910. до 2010. године проценат хришћана на Блиском истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење.
Црква нема други начин да утиче на овакве догађаје осим молитвом и апеловањем на одговорне личности које могу утицати да страдања престану, каже за „Политику“ владика бачки Иринеј.
– Наша црква то и чини – формално, упућујући апеле одговорнима, али још више у честим неформалним контактима на свим нивоима, међуцрквеним, међуверским, дипломатским и другим. То је наша обавеза и због тога што су поједини српски епископи вишедеценијски пријатељи многим личностима из Антиохијске патријаршије, чији су верници највеће жртве терора који тамо влада. И друге помесне православне цркве чине сличне напоре. Цариградска патријаршија је, на пример, активна на дипломатском плану и у организовању међуверских конференција, у сарадњи са различитим исламским организацијама. Највише је учинила и чини Московска патријаршија, чији представници су свакодневно на угроженим подручјима, где свима деле хуманитарну помоћ и молитвено теше и храбре хришћане на Блиском истоку – наводи владика бачки Иринеј.
Антиохијска патријаршија, једна од пет древних патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које ових дана долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Архимандрит Прокопије, клирик Антиохијске патријаршије, који је на докторским студијама на Православном богословском факултету у Београду, каже да се богослужбена сабрања несметано обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба.
– Наша помесна црква нарочито се ангажује на пољу различитих харитативних делатности. Хришћани су највећи део своје историје на Блиском истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетaвана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени. Упркос свему, треба истаћи да миран суживот људи различитих вера ипак најверодостојније представља стање током највећег дела историје овог дела света на ком донедавно никада није било доведено у питање сâмо постојање хришћанства – каже архимандрит Прокопије.
Он, међутим, истиче да на људе у Европи чињеница да живе у времену када најстарије хришћанске цркве трпе прогоне и бивају уништаване оставља занемарљив утицај.
– Поред изолованих израза забринутости који потичу пре свега од црквених великодостојника, стиче се утисак да у јавности проблем судбине хришћана на Блиском истоку и ове области није нашао значајнијег одјека све до почетка мигрантске кризе. Разлози за то су бројни и могли би делимично бити приписани општој неинформисаности грађана развијених европских земаља о дешавањима у сукобима у које су укључене и њихове војне снаге, генералној незаинтересованости савременог човека за страдање људи у удаљеним и сиромашним крајевима света, још израженијој равнодушности на коју наилази било која вест о трагедијама са трусног и политички нестабилног простора Блиског истока – наводи архимандрит Прокопије.
Псеудоисламски масовни терор
Владика бачки Иринеј подсећа да је „масовни терор са псеудоисламским предзнаком” први на својој кожи у Босни и Херцеговини осетио српски православни народ. Он се сећа апела патријарха Павла 2001. године поводом терористичких напада на манастире Матејче и Лешак, када је патријарх упозорио да се тероризам може проширити и даље, ван граница Балкана.
– Тада је Сличне апеле на исте адресе Српска православна црква је упућивала и после стравичног погрома на Косову и Метохији 2004. године. Али, нажалост, са тих адреса терор није обесхрабриван. Ставове најодговорнијих личности Запада није, штавише, променио ни снимак ломљења крстова на подујевској цркви. Макар тада је свакоме ко има очи да види и уши да чује било јасно да се не ради о сукобу хришћанства и ислама него о геополитичким захватима који путем терора, изазивања ратова и такозваних обојених револуција уништавају међународни правни поредак и суверенитет држава, ради сировина, контроле над територијама и слично. Људске жртве су унапред укалкулисане, а можда и пожељне, јер је празним територијама, после сеобе народа библијских размера, лакше владати. Очигледно је и то да су жртве и хришћани и муслимани, подједнако – каже владика бачки Иринеј.
И Свети Сава је походио Антиохију
Блиски исток је колевка хришћанства: ту је Господ Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне, подсећа архимандрит Прокопије.
– Антиохија је место где су следбеници Исуса Назарећанина први пут названи хришћанима и, као таква, црква у Антиохији је пресудно утицала на формирање и развој древног хришћанства. Свети Сава, први архиепископ и просветитељ српских и приморских земаља, приликом својих похођења светих места на Блиском истоку, посетио је између осталог и Антиохијску патријаршију, показујући тадашњим и будућим генерацијама на овим просторима својим личним примером где се заправо налазе корени богослужбеног и хришћанског идентитета свих оних који су заједничари Христови. Управо овим коренима дужни смо се стално враћати, напредујући у њиховом спознавању – истиче архимандрит Прокопије.
Политика
