Када верници одлазе у манастир Острог и после говоре о том свом искуству, само најватренији богоборни атеиста ће се усудити да им противуречи или да се изругује светињи Острога. Када је реч о манастиру Тумане, у коме се такође налазе мошти светитеља, на друштвеним мрежама можете наћи безброј некаквих критичара, који замерају све и свашта игуману и монасима, па и самом манастиру.

Да ли је то некакав српски селфхејт да све што је ван наших државних граница је добро само по себи, а све што је унутар њих не може да ваља? Или је некаква унутарцрквена борба за ходочаснике или једноставно непоштовање светиње?

Није лако одговорити на ова и слична питања али је дефинитивно у питању пре свега једно верско необразовање и неваспитање. Најјадније је када се у целу хајку на манастир Тумане укључе и неки који су на жалост део клира СПЦ.

Такав један свештеник, самозвани протосинђел, јер никога га није поставио у тај чин, окомио се ових дана на манастир Тумане.

Није се чудити другосрбијанцима, том комунистичком породу, који свакодневно бљује отров против православних светиња. Таквих болесника можемо наћи на твитеру и другим друштвеним мрежама, више него што желимо да их нађемо.

https://twitter.com/dusicakrasojev1/status/1286036920146034696

Али када један свештеник СПЦ то исто ради, онда је време да се запитамо да ли је “ђаво однео шалу”.

Тумане је мушки манастир у браничевској епархији.

Овај манастир има и најмлађе братсво. Већина монаха има између 30 и 40 година. Kада су 2014. године дошли овде на девет километара од Голупца, понели су младалачку енергију са собом, а затекли су манастир у поприлично лошем стању.

Манастир је обновљен у веома кратком року. Монаси су били вредни а и народ им је свесрдно помагао. Како је манастир обновљен тако су почели пристизати и верници.

Манастир се први пут помиње у 16. веку али датира од много раније. У манастиру почивају мошти Светог Зосима Синаита. Синаити са Синајске горе су монаси који су практиковали древну исихастичку молитву и монашки стил. У 14. веку Синаити почињу да пристижу на Балкан па и у Србију, бежећи од исламских завојевача који су пустошили све хришћанске светиње на Блиском истоку и масовно убијали хришћане и монахе.

Тако је и Србија добила своје прве Синаите и преко њих и духовно богатство. Мошти Св. Зосиме су целебне и мноштво верника је доживело исцељење у манастиру Тумане.

Но то неким неверним Томама није довољно. Мада није овде реч о неверним Томама, него о злобним и сујетним људима.

И опет се враћамо на то коме смета манастир Тумане? Јасно да смета богоборцима и некрстима, али зашто смета једном православном свештенику?

Какве муке муче Илариона Ђурицу када тако бесно ропће на овај свети манастир?

Да ли је реално да једном свештенику СПЦ смета манастир СПЦ?

На жалост и то се дешава. Мало нам је другосрбијанаца и друге олоши, ето доживесмо да и из својих редова имамо пакоснике који ропћу на наше светиње.

 

Милан Ћулибрк

Патриот

 

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here