Како је терористичка акција у Ници обесмислила садашњу концепцију борбе против тероризма

Француска је прославу дана пада Бастиље чекала са зебњом. Нема сумње да је саму прославу реметио страх од терористичког напада и зато су предузете мегаломанске мере безбедности. Ангажовано је 20.000 полицајаца уклопљених у врхунски безбедносни систем, што је истовремено требао бити својеврстан фактор одвраћања. Тежиште безбедносних мера било је у Паризу, где је одржана централна прослава са војном парадом. Наравно, Французи након свега што им се дешавало нису били наивни и безбедносним мерама покрили су целу земљу. Ни то није било довољно да спречи терористу и нови масакр, који је однео најмање 84 жртве. Терориста је био 32-годишњи Француз пореклом из Марока, анонимац по питању тероризма, док је одговорност је преузела Исламска држава.

Ова терористичка акција је због избора „оружја“ (камион) обесмислила комплетну стратегију у борби против тероризма. Сва досадашња обука и вештине припадника безбедносних и тајних служби били су усмерени на контролу оружја, експлозива и регистрованих потврђених и потенцијалних терориста. Код употребе авиона као „бомбе“ потребно је оружје да би се извршила отмица – код камиона ни то. Сада је јасно да терористима и не треба оружје и експлозив да би усмртили и повредили велики број људи и да би извели спектакуларну акцију, коју ће приказати сва средства информисања. Тако постижу потпуни ефекат и без оружја.

Јасно је и то да спектакуларне и трагичне акције са великим бројем мртвих и повређених могу извести потпуно анонимни људи који нису прошли никакве специјалне терористичке обуке. Људи који нису били на ратишту и који нису ни видели кампове за обуку терориста, па тако нису ни у каквим евиденцијама.

КАД СВЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ОРУЖЈЕ
Иако је у камиону било оружја и граната, за само извођење акције оно је било у другом плану. Уствари, основно оружје терориста постаје фанатизам, у чијим рукама све постаје оружје – од авиона до камиона, аутомобила, аутобуса, брода, чамаца… Што се тиче авиона, након терористичке акције у САД, све је предузето да га се тереористи поново не дочепају, али шта ако је сада оружје камион? Аутомобил бомба познат је одавно у терористичком свету, али шта ако је сада оружје обичан аутомобил без експлозива који својом масом при великој брзини може да усмрти велики број људи? И не само то, обичан упаљач за цигарете, шибице, обична хемијска средства која има свака кућа, средства за дезинсекцију и дератизацију и ко зна шта све не, а што је доступно свакоме, могу постати средства за масовна убиства.

nicakamionОружја за масовно уништење, као што је атомска бомба, одавно су ноћна мора политичара и обавештајно-безбедносних служби најугроженијих земаља. Тај страх је више него оправдан, јер нема ни трунке сумње да би такво оружје терористи употребили када би им пало у руке. Да ли је у питању реалан страх и паника или чиста злоупотреба, али због сумње да поседује оружје за масовно уништење разбијен је Ирак, а због сумње да помаже терористе Либија. Ти неспретни и погрешни политички и војни потези Запада само су још више распирили тероризам. Након тих војних интервенција вишеструко се повећао број потенцијалних извршилаца и ојачао њихов фанатични самоубилачки мотив да нанесу зло. Нуклеарно и хемијско оружје за масовно уништење је велика опасност, али ипак највећа опасност је биолошко оружје таквог типа јер се може пренети у капсули малих димензија без икакве могућности да буде детектовано и откривено. Више није у питању да ли ће се терористи докопати ових катаклизмичних средстава, него када.

ЗАПАД ПОД ПРИТИСКОМ ТЕРОРИЗМА
Рат обавештајно-безбедносних служби најразвијенијих земаља Запада против тероризма траје одавно и резултат борбе је неизвестан. Присутна је зебња да ће се, и поред свих безбедносних мера, терористи пре или касније дочепати неког оружја за масовно уништење. Све досадашње терористичке акције, без обзира како језиво изгледале, биле би дечија игра према ономе што би тада могло уследити. Није само у питању нуклеарна експлозија, тровање или епидемија, него могуће контаминација животне средине нуклеарним отпадом, кога сви желе да се реше и које није довољно обезбеђено. Националне службе безбедности не могу пружити потпуну сигурност у свим земљама ризика, и зато је време да се комплетан начин борбе против тероризма преиспита док не буде касно. Противтерористичке активности би требало преусмерити на узроке и изворе тероризма, јер то је реалност која га храни и одржава. При томе треба имати у виду да за промену стратегије треба пуно времена.

Није више никаква тајна да је Запад због тероризма оскрнавио свој понос, на коме се заснива њихов политички систем – људска права и слободе. Масовна незаконита прислушкивања сопствених грађана су редовна појава, где афере тога типа сустижу једна другу. Равноправности је све мање, а сумње у поједине етничке групе су све израженије, што у ситуацији страха од тероризма има своје импликације на права гарантована уставом. Такви поступци имају и контраефекат – колико доприносе сузбијању тероризма, толико доприносе његовом ширењу због револта појединаца у типованим етничким групама.

nicanapad02Предузимање широке лепезе законских безбедносних мера није проблем према онима који су евидентирани и регистровани по неком од следећих основа – раније учешће у терористичким акцијама; планирање таквих акција; учешће у ратовима на Блиском и Далеком истоку; веза са тајним терористичким организацијама; вербална или логистичка подршка терористима итд. То је за безбедносне службе најлакши део посла. Суштинску тешкоћу, па тако и опасност, представља чињеница што огроман број потенцијалних извршилаца терористичких акција није евидентиран и није познат безбедносним службама. Зато се посеже за масовним незаконитим прислушкивањем и другим мерама према великом броју људи насумце или на основу чистих претпоставки. Из нужде, а не зато што то неко жели. Тако многи невини и поштени људи само због порекла, родбинских веза и сасвим уобичајених ствари доживљавају непријатности приликом паничног наступу безбедносних служби које личи на пипање у мраку. Услед журбе и широког захвата, често долази до провала незаконите примене метода, за које треба судско одобрење. Због тога се појединци и читаве етничке групе, када сазнају да су под мерама служби безбедности, осете одбачени и представљају плодно тле за регрутовање нових терориста.

Према ономе што је процурило у јавност, могло би се рећи да наступ неких западних обавештајно-безбедносних служби, међу којима предњаче америчке, такорећи нема законских ограничења када је у питању борба против тероризма. Малтене, због високог степена опасности, имају одрешене руке. Најбољи пример је амерички затвор Гвантанамо на Куби, који се претворио у националну срамоту. Драстична незаконитост у њиховом дугогодишњем раду види се већ по два притвореника из овог затвора које смо прихватили као наше држављане. Они су под некаквом сумњом провели девет година у притвору без икаквих доказа и оптужнице, изложени понижавању и мучењу. Не би овај затвор никоме на Западу сметао да преко неких чувара, који су очито болесни садисти, у јавност нису изашле слике садистичког психофизичког мучења притвореника. Ако неко и није био непријатељ западног система вредности, након такве тортуре у затворима сигурно ће постати.

ПРОБЛЕМ САМОСТАЛНИХ ИЗВРШИЛАЦА
Познато је да су вође и мозгови терориста смишљено и плански инфилтрирали одређен број терориста међу мигранте и убацили их у Европу. То су за сада спавачи, али већ сутра на одређен сигнал или команду могу починити велике страхоте. Са оружјем или без њега – њихов фанатизам је довољан, а из досадашњих акција се види да им маште не недостаје. И код инфилтрираних је могуће понешто предузети селекцијом, тријажом, провером и надзором свакога ко изазива сумњу, али то опет није ни приближна гаранција безбедности. И, као да све то већ није довољно опасно и компликовано, поред регистрованих потенцијалних спавача и инфилтрираних, постоје они које све службе света сматрају најопаснијим и најтежим за предузимање мера и спречавање терористичког акта – они би се могли назвати слободни стрелци.

И самостални извршиоци могли би се поделити у две категорије: оне који су на неки начин претходно индокринисани и оне који су одлуку донели самостално под утиском верскох убеђења и средстава информисања. Терористи такозване Исламске државе располажу модерном технологијом и модерним средствима пропаганде. Крвава пракса показује да итекако имају успеха. Успевају да делују на свест људи са којима никада нису били у дирекном контакту. Успевају да утичу не само на оне за које се мислило да су интегрисани у поједина западна друштва него и на оне који су тамо рођени и одрасли. Који су тамо школовани и ни по чему се не разликују од својих вршњака. Како се то дешава и зашто, још увек је велика енигма, јер није лако одговорити на питање зашто су ти млади људи спремни да без размишљања жртвују своје животе због политичких и верских разлога.

nicanapad04Службе безбедности су ту немоћне јер самостални извршилац ни са ким не контактира нити се коме поверава. Он се потпуно уклапа у своју средину, ни по чему се не издваја нити привлачи пажњу и све његове одлуке и намере у вези са извршењем терористичке акције су дубоко у његовој глави. Ништа о његовим намерама се не може открити пре саме акције. Некакве шансе да се он открије биле су могуће у време када се мислило да му је неопходно оружје или експлозив, па, ако контролишете илегалне канале оружја, могуће је на време открити таквог починиоца. Ако је одлучан да употреби обичан аутомобил, комби, камион или аутобус, немогуће га је унапред открити и спречити. Овде више не помаже ни масовно прислушкивање нити задирање у друга права људи јер једноставно не постоји комуникација нити било шта као доказ будућих намера. Тако ће се и убудуће акције самосталних нерегистрованих извршилаца доживљавати као потпуна изненађења.

ПОГЛЕДИ НА ТЕРОРИЗАМ ЗАМАГЉУЈУ СТВАРНЕ УЗРОКЕ
Ако се мере безбедности овим темпом буду проширивале и пооштравале, то ће бити економски неподношљиво и за најразвијеније земље, а камоли за мење развијене и сиромашне. Свака нова терористичка акција захтева одређену ревизију безбедносних система, њихово дограђивање у техничком и кадровском смислу и даља велика новчана улагања. Ако ништа друго, новац би могао принудити светске лидере да направе другачији приступ проблему.

Ако се исламски тероризам дефинише као продукт верских фанатика, то није сасвим тачно јер је исувише поједностављено. Јака верска осећања само су искоришћена и злоупотребљена у политичке сврхе у рату тероризмом. Иако је потпуни апсурд да се зло чини уз поклич „Аллаху Екбер“, то се редовно дешава. Зна се како ми на то гледамо, али од тога је важније како на то гледа исламски свет. Док значајан део исламског света на исламске терористе гледа као на „шехиде“ – мученике који су се жртвовали у име вере – са европског и америчког становишта то су фанатизовани лудаци. Тачно је да већи део исламског света осуђује самоубилачке нападе и не признаје их као верски чин, али шта то вреди када је и тај мањи део који подржава тероризам сувише велики да би се могао сузбити само безбедносним мерама. За сада су ова различита гледишта непомирљива, што, уз општи став да са терористима нема преговора, проблем чини нерешивим.

Прво што ће Запад морати да схвати је то да демократија, како је они виде, не може да се извози у друге земље и не може да се намеће силом. Јер они којима је наметнута добро знају да то Запад не ради за њихово, него за своје добро. Зато није случајно да се вође Исламске државе чврсто ослањају на исламске верске, културне и историјске традиције како би били прихваћени код што већег броја муслимана. Није чудо да планирају обнову давно уништених калифата, јер, ако су калифати заборављени у хришћанском свету, у исламском нису. Пропагандни гаф који утиче на убеђене исламске вернике јесте да се у стварању Исламске државе и најављених калифата, ослањају на Праведни калифат, који је постојао од 632. до 661. године са седиштем у Медини, а имао је неку врсту непосредне демократије преко скупштине – шуре. Сем тога, у почетку су је водили Мухамедови ученици и породица као наставак религијског система који је он успоставио.

Наравно да је за исламске вернике унапред прихватљиво оно што потиче од Мухамеда. Тако не стоји уврежено мишљење да вође Исламске државе своје потчињене држе силом и принудом, него треба схватити да се сви они углавном боре добровољно, да чак из Европе одлазе у тај рат добровољно из чврстих убеђења. Не помаже то што ми мислимо да су та убеђења погрешна. Многи од њих су се и вратили у Европу са тог ратишта, опет добровољно, без тога да их је неко спречио да се врате. Да ли су се вратили као потенцијални терористи или не, то је друго питање. Ради се о томе да објективније морамо сагледати њихов комплетан начин рада и деловања.

КОЛОНИЈАЛИЗАМ КАО УЗРОК ТЕРОРИЗМА
Присутан је сасвим различит поглед и на период колонијалних освајања, колонијалних пљачки и исисавања капитала из освојених и потчињених држава и региона. Колонизатори га и данас гледају као ширење културе на примитивне народе, док ти народи тај период доживљавају као робовање и пљачку. Неоколонијалне везе су се одржавале а одржавају се и данас не као искрена жеља ослобођених држава, него стечена зависност као последица сувише дугог периода колонијалне власти.

Сада је потпуно јасно да су неки агресивни и дрски потези Запада на рушењу стабилних режима и система у исламским државама били потпуно погрешни и да им с враћају као бумеранг. Зашто је требало уништити стабилне и уређене државе као што су били Либија, Ирак и Сирија, да би се стварале некакве две Либије, од којих ниједна функционише, и некаква Исламска држава на територијама Ирака и Сирије као база за реализацију светског тероризма? Моамер Гадафи и Садам Хусеин често су оптуживани са запада да подржавају тероризам, али војно уништење ових држава под плаштом борбе против тероризма претворило се у своју супротност.

Отимање природних богатства у виду нафте и гаса, злата и драгог камења, и других економских потенцијала исламски народи доживљавају као пљачку, без обзира на сва објашњења да само богати могу уложити средства у истраживање и неопходну технологију. Наравно да ту погледи не могу бити исти и да је и то један од јаких генератора тероризма. Јер није реално очекивати да се богате западне земље одрекну тако енормних профита ради елиминације сиромаштва, које подстиче тероризам.

Можда би требало одбацити теорију да је тероризам продукт фанатичних верских лудака, јер они су само извршиоци који су и сами оруђе у рукама оних који креирају политику и начин борбе за своје идеје. Можемо и даље гледати на тероризам као на нешто апсолутно неприхватљиво, али он ће и даље постојати ако се не анализира сама суштина проблема. Научници помињу сиромаштво одређених исламских територија као генератор тероризма, али нико нема идеју како би се ту нешто могло променити. Спомиње се и потпуно неправедна расподела природних ресурса, али су мале шансе да се ту нешто промени. Стара је ствар да борба неких народа, као што су Палестинци и Курди, за стваранње сопствене државе форсира тероризам. Распирује га и тежња за независношћу као и жеља за ослобађањем од стране доминације. Они који га примењују свесни су шта чине, али га сматрају оправданим јер је једино могуће средство борбе у садашњем односу снага.

Сви договори и планови око уништења Исламске државе као носиоца светског тероризма остају на нивоу покушаја. Утисак је да неки то искрено и не желе, што ствара утисак да су омогућили њено формирање и функционисање. Да ли је могуће да је неко намерно радио на ширњу тероризма, па му је све измакло контроли? Не би то био први пут, тако је створена и Ал Каида.

Различити погледи на далеку и новију историју, као и на актуелна збивања у свету не уливају поверење. Разговори, преговори и договори са делом исламског света који се определио за тероризам као начин борбе сувише су далеко. Реалније је очекивати да ћемо према шеталиштима и посећеним трговима градити јаке бетонске препреке који ће нас подсећати на терористички напад у Ници. То значи нова улагања и корекцију безбедносних планова према новим методама терориста. Први конкретан потез повукли су Французи – позивају нацију да се као резервисти укључе у систем обезбеђења. Све је то добро и у некаквој функцији борбе против тероризма, али и даље далеко од суштинског решења проблема. Јер шта ћемо ако нас сутра баш тај резервиста кога сада позивамо дигне у ваздух.

Извор: Нови Стандард

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here