Милорад Јурковић, познат широм региона као Миле столар, који прави и поклања столице за децу али и чини много више од тога да би помогао људима, дао је интервју за читаоце сајта ПАТРИОТ у коме говори о проблемима са којима се сусреће али и о радости и мотивима који га покрећу на ово хумано дело.

Да ли вреди хуманитарним радом уливати наду људима данас када је безнађе преплавило народ?

Наравно да вреди хуманитарни рад. Уверио сам се у ово што радим. Људи живе у неком безнађу и оскудица је велика свуда, нису ни свесни шта им се деси када се појавим са том столицом. Неки наруче ту столицу, али не верују. Међутим, када се појавим и када добију ту столицу, тад буквално почиње веровање у бајке. Почео сам са једном објавом на Фејсбуку, после тога је кренуло да се препричава о Милету столару који дели дечије столице.  Убрзо се вест проширила, што путем интернета што вербално. Људи су, колико сам ја  приметио, почели да се буде, барем ови којима сам поклонио столицу и људи из мог окружења. Вреди започети нешто, вреди с нечим кренути, јер како се човек мало подстрекне, пробуди,  то ствара ланчану позитивну реакцију. Та позитивна реакција се шири,  иде од родбине до родбине, вест путује, чује се за то. У одсуству позитивних дешавања та вест, да је неко почео да дели нешто за децу, бесплатно, је буквално преплавила Србију, па чак и регион. Нешто што сам започео из чистог бунта, постављањем статуса на свом Фејсбук профилу: „Ово је столица за храњење беба, коме треба ја поклањам, направићу му бесплатно.“ , и  видите на крају  докле смо дошли.

mile-stolar-foto-printscreen-1474901137-999349

Шта Вас је покренуло на тај бунт?

На тај бунт ме је покренуо револт према скупоћи, према ценама. Пар пута сам  изигран у неким великим трговинским маркетима. Два пута насео на једну причу. Оно као нешто добијате повољно, међутим  кад  дођем тамо, од тога нема ништа.  Тако револтиран  тим маркетиншким триковима супермаркета, кажем својој супрузи да ћу сад ја нешто заиста поклонити бесплатно. Ваћ сам и раније мојим пријатељима правио бесплатно  те столице, колевке или већ шта је год коме требало. Решио сам да ћу направити ову столицу и поклонити је.  Поставио сам слику на Фејсбук дечије столице, коју сам правио за своју децу, за свог сина. Написао сам да је то  столица за храњење беба, коме треба нека се јави. За два дана је настао такав хаос  да ми се Фејсбук профил срушио,  угасио се. Било је по двеста порука дневно на ФБ профилу.

Колико сте до сада направили столица?

715 ево са данашњим даном, послато, подељено, почевши од  9. Маја 2015. до данас правим и делим дечије столице. Неки пут за један дан направим једну столицу, неки пут за дан направим шест, све зависи од материјала.

14601114_1827460120825134_1729032751263798942_n

Да ли тај хуманитарни рад смета Вашем послу?

Не смета. Тако сам организован да мало спавам. Довољно ми је мало да одспавам и настављам да радим. Иначе сам хармоникаш. Свирам ноћу и тако прехрањујем породицу, иако сам столар, али столаријом се не може зарадити као хармоником. Зато ми је преко дана досадно а имам машине и алате за столарски посао који волим.  У радионици увек нешто чепркам. Сада је то прерасло у нешто сасвим друго, па смо са тих столица прешли у нешто треће, отишли у неке више воде. Где год се појавимо видим да људи лоше живе. Треба им и шеталица, треба им и ћебенце, пелене, и верујте ми све успевам да набавим преко своје Фејсбук странице.

Ви сте практично направили хуманитарну организацију од Фејсбук странице

Буквално организацију. Рекао сам: „Ово није моја страница. Ово је страница људи доброг срца.“ Једноставно шта год да ставим на Фејсбук објаву да је потребно људи се ангажују да помогну. Ево  сад сам имао, на пример, мајку са петоро деце. Супруг ју је оставио. Јавила ми се: „Миле јел можеш да помогнеш,  имам деци за два дана пелене и да им дам да једу“. Мала деца. Назвао сам колегу који је у новосадском удружењу грађана, Горана Бајшанског, који знам да ће изаћи у сусрет. Реко сам му да оде погледати шта је у питању. Ујутро је све било спремно, и од тога дана за наредних 15 дана су имали све. Њено одушевљење је било велико а ја сам био само посредник. Онај који је их је повезао. Људи ми сад верују и обраћају се преко те странице,  шта год затреба ту смо,  колица, стигла су колица, креветац стигао је креветац, дакле било шта да је потребно обично се нађе и пошаље се.

Дакле међу људима још увек постоји добра воља да помажу једни другима

Наравно. Баш сам недавно  био код једне мајке са једанаесторо деце и петоро унучади. Ту сам искрено био затечен, кад сам дошао и видео толико  деце и да је кућа  веома уредна и чиста,  да су деца чиста и вредна. Види се да се о њима води рачуна и да су добро васпитавана. Тад сам питао да ли могу још некако помоћи, на шта је мајка рекла да је то довољно. Па, ево рекох, ја могу још преко моје странице. Немају дрва, то им је проблем. Отац је иначе инвалид без једне руке, дела главе и тако иде и вози камион, превози, буквално се боре за живот. Чим сам дошао кући, одмах сам направио објаву на Фејсбук страници.

screenshot_6

Поставио слику те породице и написао да молим за њих да им се изађе у сусрет и обезбеди огрев. Видео сам у каквим условима живе и да су то добри и вредни људи, али да ето немају. За кратко време, за неке две недеље, смо успели скупити за камион дрва. Позвао сам породицу. Кад смо дошли са камионом дрва, то су сузе радости, то треба доживети, ту радост и њихову али и нашу. Ето то је још један  део онога што смо урадили преко странице. Ту сам ја практично само посредник, мада сам нешто и сам учествовао у новцу за та дрва. Ипак ту су се првенствено људи сами одазвали на страници. Фотографисао сам овај догађај и поставио на ФБ страницу како су људи добили та дрва.

Ваша фејсбук страница је претходно била укинута, да ли знате који је узрок томе?

Да, претходна страница на Фејсбуку је бројала 26 640 људи-лајкова. Баш сам радио на страници када је нестала. Нестала па се вратила на момента и поново нестала. Од тада и ја и пријатељи који су много писменији што се интернета тиче, смо покушавали да повратимо странцу. Дванаест дана није уопште никакав одговор од Фејсбук администрације стизао. Тек потом је стигао одговор да је у питању технички проблем. Мноштво података који су се ту налазили су просто нестали. Мада главне податке и фотографије ипак имам сачуване у својој приватној архиви, ипак неки подаци, контакти и много чега другог су практично нестали са том претходном страницом. Претходна страница је грађена више од годину дана. Отворио сам нову ФБ страницу и за два дана је дошло  5 000 људи.

screenshot_5

Нисте успели да сазнате разлог зашто је Фејсбук укинуо страницу?

Не. Кад год пошаљемо Фејсбук администрацији питање добијемо одговор да је у питању технички проблем и ништа друго. Недавно смо исто послали молбу да нам врате ту страницу па да је објединимо са новом, која сада већ броји преко 10 000 људи-лајкова,  али ни за то још нисмо добили одговор.

Шта Вас је натерало да на Фејсбук страници истакнете обавештење да су политичке теме строго забрањене?

То обавештење је стајало и на претходној као што стоји и на овој новој фејсбук страници. Просто не дозвољавам политику али ни псовке и уопште неприлично и вулгарно понашање. Ова деца којој се помаже нису обојена ни једном заставом. Деца са политиком немају везе. Мене такође политика не занима. Нисам хтео да приступим ни једној партији. Избори кад су били, био сам разапињан на све стране и тада сам се оглашавао када год нека странка злоупотреби неку моју објаву или хуманитарну акцију, да људи знају да ја нисам ни у једној партији и да никоме нисам дао сагласност да злоупотребљавају мој хуманизам у своје политичке сврхе. Лојалан сам својој држави, ко год да је на власти. Волим своју земљу, али нећу да се политика меша у ове хуманитарне акције.

Добили сте више награда за хуманитарни рад, између осталих и на манифестацији „дечија недеља“ , колико Вам је та награда значајна и како се осећате када Вам друштво на овај начин кроз награде укаже поштовање?

14457451_1814878345416645_7623239542028373980_nДа, то је награда „Маслачак“, пре тога сам добио Хелоу награду, Бејби егзит награду, и многе друге и Бебац портал ме је баш данас звао и они су ме изабрали да ми доделе награду. На те  дечије награде се одазивам, на ове друге се не одазовем али ми пошаљу. Највећа награда за мене су ипак дечији осмеси и захвалност родитеља, а ове друге  награде ће више служити мојој деци на част и да крену мојим путем, да наставе ово што сам ја започео. Наравно, свака награда прија и ја се захваљујем на свим наградама које су ми до сада уручене.

Да ли се исплати бити добар човек?

Да би био добар човек и да би био хуманиста и да би човек могао да радио ово треба да има јак желудац и оштре зубе. Помагати другима није једноставно, јер се изазивају људске сујете. Упадате другима у очи, у веома велике неприлике, међу људе који су завидни. Избегавао сам у почетку медије али су медији ипак на крају дошли до мене.Тешко је од њих побећи. Променио сам однос према медијима када сам схватио да преко медија могу да допрем до људи којима је помоћ потребна, а то је оно што је најважније.

Наравно да се исплати бити добар човек али не у материјалном смислу, него пре свега јер то чини човека човеком. Чини га испуњеним и задовољним. Мени новац ништа не значи. Подстанар сам, иако, ево већ десета година како градим своју кућу и ставио сам је под кров али просто немам могућности да тај посао завршим. Када учините једно добро дело оно вас испуни за цео тај дана, а са овим до сада шта сам урадио, мислим да ћу бити испуњен и за цео живот. Треба се пробудити, јер има наде, треба помагати људима. Данас сви мисле да имају мало, и да не могу никоме помоћи. Подели и то мало и видећеш да ће ти се вратити, јер добро се добрим враћа. И од Бога ћеш добити награду за то мало што си поделио са неким. Ако не даш, не може ни да добијеш. 

После ових годину дана, могао бих написати књигу анегдота шта ми се све дешавало. Носили смо столице и слали по целом региону, не само по Србији. На границама нам праве проблеме као да превозимо оружје, а не поклон за децу.

Носио сам столице и за Републику Српску у Поткозарје, па смо залутали и ушли у минско поље, па се опет некако извукли.

Тако су нас звали и из Босне па питали да ли ми то радимо само за „своје“ или за све. „А који су то моји, а који су Ваши?“- питао сам. Ако смо људи онда смо сви своји.

Порука за читаоце сајта Патриот

Ајнштајн је добро рекао да је свет опасно место за живљење, али не због злих људи, него због добрих који ништа не ураде.

………………………………………………………………………………………………………………………..

Позивамо све читаоце сајта ПАТРИОТ да се учлане на Фејсбук страницу Милета столара и тиме помогну развој ове нове странице:

screenshot_4

Патриот.рс

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here