Фото: Скриншот Јутјуб

Тајана Потерјахин

Не сумњам да ће инстистирање на симболичком понижавању нашег народа произвести револт. Колико год се чинило да, анестезиран свакодневицом, појединац може да поднесе свакo понижењe, историјско искуство показује да црвене линије ипак постоје
Фестивал „Мирдита, добар дан”, који ће се ове године – ако српске институције поново закажу – одржати баш у данима када српски народ слави Видовдан, од свог настанка, 2014. године, није ништа друго него груба провокација.

Инсистирајући на томе да као манифестација представља простор за дебату и културну сарадњу између „Србије и Косова”, организатори (између осталих, Иницијатива младих за људска права) – крше Устав Републике Србије, којим је загарантована територијална целовитост наше земље – а забрањено подстицање верске и националне мржње.

Сврха тог догађаја нису ни културни дијалог ни унапређење односа у „региону”, већ пропагирање независности јужне српске покрајине, стога је логично да одржавање такве манифестације у нашој престоници изазива огорченост грађана Србије. Фестивал „Мирдита, добар дан” није усамљена провокација – али је знаковита илустрација стања у коме се Србија данас налази – будући да је још увек, незнано због чега, талац идеје о „европским интеграцијама.”

Игнорисање воље народа

„Мирдита” и сличне манифестације, „параде поноса” и „џендер пакети” припремљени за школе, закон о родној равноправности и феминистички удар на српски језик – све су то директне последице покушаја да се, упркос геополитичким променама које јасно сигнализирају да је последњи час да се пође у супротном правцу, остане на путу којим је Србија кренула стрмоглавце 2000. године. Таква културна политика – у којој се „Мирдита” одржава у Београду на Видовдан – дистрибуира се из оних центара моћи који део наше територије држе под војном окупацијом, а Републику Српску теже да развласте.

Покушаји српске власти да балансирајући сачека успостављање новог поретка, иако политички оправдани и прагматични, могли би имати озбиљне последице зато што представљају дугорочно игнорисање захтева, циљева али и осећања огромне већине Срба – коју непрекидно провоцира и малтретира антисрпски апарат – у чијем интересу делују малобројни појединци али, као по правилу, инсталирани на значајним положајима. Чињеница да власт непрекидно жмури на перманентно кршење Устава и закона оправдано онеспокојава и гневи људе. Сетимо се да ни Динко Грухоњић – а то је само најскорији пример – није процесуиран због кршења Устава Републике Србије и изазивања националне мржње.

Мада, превасходно у односу према Руској Федерацији од почетка Специјалне војне операције, можемо претпоставити да власт у Београду разуме у ком правцу се креће свет, чини се да нема политичке воље за почетак промена овде. Можда је прерано за велике егзибиције, али озбиљни проблеми у којима се налазе САД и Европска унија дефинитивно дају простора за померање црвених линија даље од центара нашег суверенитета.

У свету који ћутке или уз аплауз, посматра бестијално убијање деце у Гази, изигравати „доброг момка” који у „име мира” пристаје на све – депласирано је и патетично. Међународни поредак, какав смо познавали пре 2022. године, је срушен и неће се вратити. Дефанзивна помирљивост – која треба да увери „Запад” у то да смо ми, ипак, фактор стабилности потпуно је непотребна – јер политички Запад ускоро уопште неће ни постојати у свом двадесетовековном обличју. Дакле, док је свет у хаосу, ми треба да почнемо да сређујемо своју кућу.

Видовдан пред вратима

Нужно је вршити притисак свим расположивим методама – чак и ако резултат не буде задовољавајућ – изнова и изнова појачавати притисак на власт у Београду, сваки пут када својим ћутањем одобрава насиље мањине над већином, те страних амбасада над суверенитетом Србије и вољом већине људи који живе у њој. О стратегијама деловања група и појединца у околностима културне окупације требало би говорити засебно.

Видовдан је пред вратима, можда смо ове године поново закаснили да правно онемогућимо одржавање фестивала, јер је одавно време да „Мирдити” кажемо довиђења. Не сумњам у то да ће инстистирање на симболичком понижавању нашег народа произвести револт, и колико год се чинило да, анестезиран свакодневицом, појединац може да поднесе сваку следећу дозу понижења, историјско искуство показује да црвене линије ипак постоје.

Поигравање са моћним симболима увек је мач са две оштрице. Видовдан је свакако један од тих симбола. Иако сам неретко окружена дефетистима који ме сматрају оптимистом без покрића, сви знамо да се Срби у песми „Почетак буне против дахија” три пута нису смели дићи на оружје. Али четврти пут јесу. А ко не научи добро историју – она му се понавља. Ако се већ стално понавља нама, могла би се, дакле, поновити и њима.

Извор: ИН4С

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here