Како су Срби стално у месијанском ишчекивању подобног политичара који ће спасити српство а државу учитини праведнијом и јаком, а у међувремену тај очекивани месија никако да се појави, почео се догађати феномен рециклаже постојећих политичара-месија. Тако се на нашем политичком небу,  заправо на твитеру,  појавио Млађан Ђорђевић. Многи би рекли анонимус, али је Млађан заправо довољно дуго у политици, мада увек као човек из сенке. Њега су медију у почетку представљали као кума Драгана Ђиласа, што је пандам бившем мужу Гоце Тражан. Но како време пролази Млађан медији све мање помињу кумство а све више се оријентишу на Млађанов политички активизам који ни најмање не личи на онај који води његов кум.

 

Ђорђевић је пореклом са Космета, што јасно истиче у својим наступима а и пиновао је објаву о свом родном селу на твитеру као јасно „упозорење“ свакоме, ко шомисли да га изједначи са „случајним Србима“ из блока његовог кума. Ипак, Млађан није никад покушао отворено да се огради од политичког крила „случајних Срба“ и тог дела опозиције у којој је не мали излив аутошовинизма, да ли због солидарности са осталом опозицијом или због проијатељских односа, остаће мистерија. Он себе ипак представља као патриоту. Као некакву нову националну опцију. Увидео је празан простор на том политичком спектру и решио да га попуни собом. Његово косовско порекло и опозициона оријентација му је дала стратну позицију у патриотском блоку. Ипак, цео патриотски блок, који заправо не постоји као некаква обједињена политичка сфера, уосталом као и читава опозиција у Србији су на издисају. Напредњаци су покрили готово све идеолошке правце и интегрисали их у своју партију, постали су кишобран шароликих идеологоја, праваца и друштвених тежњи, тако да код њим има свега за свакога.

Ђорђевић је близак руским људима у Београду, Фонду стратешке културе, Руском дому и сличним институцијам. Тврди да је близак и неким политичким круговима у Русији али за сад крије којим. Други русофили из патриотске политичке сфере у Србији му радо оспоравају било какву везу са Русима и Русијом. Ђорђевић ипак себи гради рејтинг на тој русофилској причи маркетиншки прилично вешто додворавајући се просечном гласачу у Србији који је одувек био русофилски оријентисан.

Млађан је покренуо некакве „устаничке“ патриотске скупове, слабо посећене, али са јаком симболиком и добро пропраћене на друштвеним мрежама, где је уједно његово главно упориште(чудно је да му кум Ђилас не даје превише простора у својим медијима, да ли је по среди неки сукоб интереса или се просто та руска прича не уклапа у агенду либералних прозапаних медија које држи Ђилас, питање је за размишљање). Ђорђевић је Србе позивао на Трећи устанак, на „Ослобођење“ Србије. Шта он под тим подразумева, тешко је тачно дефинисати. Да ли можда мисли на ослобађање Косова и Метохије од страног утицаја и протектората или само на смену тренутног режима у Србији или можда сматра да ако смени тренутни режим да ће по дифолту Албанци с Косова рећи „ок, ево предајемо се, враћамо се у окриље Србије“. У сваком случају ова сензационалистичка устаничка поставка није баш превише задобила пажњу јавности у Србији. Биће да Срби не мисле да им је потребан неки устанак, или можда Млађана не виде као новог Карађорђа, ко ће то знати.Но шта год да је по среди било да је српск летаргија или недовољно поверење у новог „вожда Карађорђа“ све ове политичке теме  су обична рециклажа свега онога што је на политичкој сцени Србије виђено протекле три деценије. Оно што је ново код новог „вожда“ јесте што је он проширио свој делокруг деловања и на екологију. Фокус му је пао на Рио Тинто и заштиту животне средине. Тако се Млађан позиционирао као нови еколошки Робин Худ српске политике.
„У тренутку када је ваздух у Србији међу најзагађенијима у свету, што је основни узрок смртности људи, Влада Србије под окриљем страха од короне, мрака и загађења доноси одлуку о наставку убијања Србије. Зорана Михајловић и Рио Тинто су могли да консултују Аустроугаре и Немце.“  – Загрмео је нови вожд Ђорђевић преко медија и саопштења за медије, и друштвених мрежа.

Друга област интересовања новог вожда Млађана Ђорђевића јесте Српска црква. Од недавног коментара на изјаву министра спољних послова до пролетос када је Вучића и блаженопочившег Патријарха упоредио са Пајом и Јаретом, заиста дегутантно. Најскорије је Млађан коментарисао и кадрирао око избора Патријарха у улози верског аналитичара, где је наравно протежорао два своја пријатеља владику Григорија немачког и Јоаникија никшићког.

Ђорђевић је тако направио широки опус деловања, поркивајући многе друштвено-политичке области, само и даље нису јасна његова решења. Склонити Вучића са власти је идеја водиља многих опозиционих политичара и то је сасвим легитимно. Опозиција и јесте ту да се бори да преузме власт али шта после? Питање колико ту има квалитета у политици Млађана Ђорђевића који се креће од јасног полулизма по узору на Салвинија и остале у суверенисте у Европи па до еколошке самосвести. Да ли Млађан Ђорђевић има страначку инфраструктуру? Да ли њоме може да покрије Србију? Покретање тема и дилема у политичкој арени Србије без суштинског закључка, без придобијања подршке широм непостојећег патриотског блока,  јесте ствар чистог популизма. Шта је заправо циљ овог Млађиног таласања? Ако то није наметање неког новог политичког правца који ће моће да изнедри конкретна решења, онда је нови „вожд“ само још један у низу промашених лидерчића опозиције који најјаче упориште има искључиво на твитеру.

Андреј Илић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here