КАД човек промени кревет, место где живи или државу, томе треба да се прилагоде и његова душа и тело. Сан бежи са очију. Данима ни да их приклопи. Некоме недостаје тутњава ноћних трамваја или шкрипа „деведесетпетице“ на Зелењаку. Некоме фали тишина у тами Повлена или зврјање инсеката на Власини, у Текији или на сокацима Баната. Како је ко научио. О храни и другим животним навикама да и не говоримо. Али кад пређе у рутину, онда ново место боравка постаје најјача навика. Више те не држи место. Опет би на пут.

Овим описом пуковник др Миливоје Пајовић, начелник Центра за мировне операције Војске Србије, преноси своје искуство и искуство својих колега које учествују у мисији Уједињених нација MINUSCA у Централноафричкој Републици. Командант нашег контингента написао је књигу „Афричке свеске и друге људске белешке“ и у њој осликао живот наших војника и медицинских радника који су, по први пут у историји Србије, ангажовани под мандатом УН у Африци.

Пуковник Пајовић пише како су се прилагођавали новом окружењу и опстајали скоро без елементарних услова за живот. У тренутку кад смо разговарали, Пајовићу, који се већ вратио у Африку, јавили су да се тамо очекују немири и да ће најмање две недеље бити отежано снабдевање водом и храном.

– Најтеже питање које можете да поставите у једној афричкој земљи у којој постоји конфликт јесте да ли се зна ко против кога ратује – говори Пајовић. – Свуда се неко оружјем око нечега отима. Најчешћи су то унутрашњи конфликти, али се догађа и да једна страна буде незадовољна реакцијом УН. У таквим ситуацијама, осим што морамо да обезбедимо залихе хране и воде, дуплирају се смене и посаде наших лекара. Једна варница је довољна да се све претвори у експлозију.

Највише наших војника, њих стотинак, учествује у мисијама УН у Африци. Наши људи су од западне до источне обале – у Малију, Сомалији, Конгу, Централноафричкој Републици… Већ четири године наши војници су и на броду Светског програма за храну, као део мисије за борбу против пирата у Индијском океану.

– Када је формиран наш тим за борбу против пирата, ишао сам у Џибути – прича Пајовић. – Раније сам био у Либији, а од 2014. па до половине 2015. командовао сам контингентом у Централноафричкој Републици. Овај континент ће још дуго бити наш предмет пажње.

Наша војна база је у Бангију, главном граду Централноафричке Републике. Војници су јој дали име „Морава“. Ту ради и наша војна болница. Иако наши војници живе у околностима у којима је сваки излазак из касарне ризичан, Пејовић каже да је Африку заволео и да јој се радо враћа.

– Постоји нека специфична сила теже која ме привлачи ка афричком тлу, ка афричким људима, њиховом начину живота – прича наш саговорник. – На улицама живот не стаје. Ни током ноћи. На улици се шишате и бријете. На улици се поправља аутомобил, продаје живо месо прекривено мувама, воће… Под отвореним небом размењују шта ко има – моторно уље за шаргарепу, делове гардеробе за ножеве, кромпир за вентилатор… Није ретко да на мотоциклу, који се користи као градски превоз, видите два путника и краву. А немири су сваког дана. Рат траје. Људи се довијају да преживе. На улици, нажалост, нема старих људи. Њихов живот је кратак, због заразних болести, ратова… Али је убрзан као у ритму бубњева. Једино кад наиђу велике кише све стане.

На улицама афричких градова нико није сигуран. За наше војнике постоје само база и три сигурна места на која могу да оду и попију кафу. Од једног до другог места иду оклопним возилом, у панциру.

– За све припаднике УН влада полицијски час од 21 до шест ујутру – говори пуковник Пајовић. – Најважније је да поштујете упутства која дају надлежни из службе безбедности УН. Свакодневно наш медицински тим пролази кроз центар града, одлази на аеродром, улази у хеликоптере и авионе и креће широм целе државе. Прокрстарили смо је у конвојима и констатовали да у тако великој држави, већој од две Француске и Србије, има само око 300 километара асфалтираног пута.

Наши медицинари скоро свакодневно одлазе на критична места по рањене и погинуле војнике УН.

– Задатак српског контингента је да не приступа грубом силом мисији УН, већ такозваним меким присуством. То је људима најкорисније. Кад дате војну болницу, као да сте дали једну бригаду наоружаних војника. Свакодневно смо били у опасности. Улични протести у Бангију су неочекивани и плаховити.

Пејовић је у Африци сада са новим задатком – да као командант сектора Запад заштити људе који пролазе јединим путем за снабдевање у Централноафричкој Републици.

– Живећу са Камерунцима, Конгоанцима, Бангладешанима и локалним становништвом – каже он. – Ништа тако снажно не утиче на човека као живот у мултикултурном подручју. Кад разговарате са Египћанином из исламске републике, са муслиманом из Бангладеша, са Мађарем, Финцем, неким ко верује у вуду магију и мисли да треба да се лечи зебрином машћу и изметом, а не да иде код хирурга, постајете неко ко скенира живот на читавој планети.

ШТА ЈЕ РАДИО БОКАСА

Српски војници пронашли су зграду некадашње амбасаде у Бангију. Зарасла је у коров.

– У време када је председник био Жан Бедела Бокаса, Југославија је имала амбасадора у Бангију – прича Пајовић. – Бокасу се приписивао канибализам, али то није доказано. Био је окрутан. У једном тренутку позајмио је 25 милиона долара и крунисао се за цара. Био је у блиским односима са Гадафијем, па је одлучио да пређе у ислам. Одлучио је да себи дода и име Мухамед, али се касније предомислио и вратио у католичанство. Француска је све то помно пратила и када се сувише приближио Гадафију, упали су француски легионари и вратили бившег председника Давида Дака на власт.

НОВИ КОЛОНИЈАЛИСТИ

– ВЕЛИКЕ силе које су некад биле власници читавог живота у Африци поново су присутне на овом тлу – каже Пајовић. – Од њихове воље и њихових планова зависи када ће се сукоб распламсати, а када утихнути. Данас је доминантна економија. Желе да уђу у делове Африке где има доста лигнита, дијаманата, злата, нафте и минерала. Користе своју инфраструктуру из колонијалног периода. Тамо сам закључио да до сукоба долази уколико им не дозволе да уђу и експлоатишу оно што хоће.

ДИЈАМАНТИ

– ОБИЧНО у рану зору, кад навали несаница на наше очи, изађемо на капију или се попнемо мердевинама на ограду кампа – каже пуковник Пајовић. – Најчешће гледамо велике камионе са огромним стаблима најскупље ебановине који одлазе према лукама одакле се даље шверцују. На сличан начин, немилосрдно се шверцују и дијаманти и злато. И, то је тешко контролисати, мада је у мандату УН и да се спречи шверц.

Драгана МАТОВИЋ, Вечерње Новости

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here