Фото; Скриншот Јутјуб

Обедска бара угрожена је због све израженијих последица климатских промена, али нису оне једини узрок угрожености.

Нашу пловидбу катамараном прати крекет жаба. Са леве и десне стране шири се водено пространство испресецано локвањима и трском. На другој обали налази се улаз у шуму: на једној дрвеној плочи поред старог, напуклог стабла стоји натпис „Шума Дебела гора“.

Овај призор вероватно је већ познат великом броју људи који су током претходних деценија, било самостално било на школским екскурзијама, посетили познати резерват природе смештен крај села Обреж и Купиново – Обедска бара.

Међутим, ако тамо нисте били у последњих десетак година, можда би вас изненадила слика данашње Обедске баре. Полегло, осушено храстово стабло, врба која је залутала међу трском, или у сред зиме птица за коју бисте помислили да је требало да отпутује у јужније крајеве.

„Све то показује како климатске промене неповољно утичу на влажна станишта“, каже мој водич, инжењерка шумарства Ивана Лозјанин из предузећа Војводинашуме које управља резерватом.

Са њом и са њеном колегиницом Иваном Васић, самосталном стручном сарадницом за заштићена подручја, разговарала сам о негативним утицајима које трпи тамошња флора и фауна у контексту климатских промена – укључујући и неке сасвим неочекиване.

Шест хиљада година након настанка, Обедска бара трпи нагле промене
Обедска бара својим несвакидашњим и комплексним екосистемом привлачи људе из различитих крајева Србије и света, а тамошње столетне шуме, меандри, депресије, баре, мочваре, влажне ливаде дом су бројним животињским врстама. Рај за птице насељавају и бројне врсте инсеката, сисара, водоземаца, риба, гмизаваца – а свакако даброви, куне и лисице. Заштитна зона простире се на око 20 хиљада хектара, док сам специјални резерват обухвата скоро 10.000 хектара.

Настала пре чак шест хиљада година, када је река Сава променила свој дотадашњи ток, Обедска бара је свој први статус заштићеног подручја добила давне 1874. године – само две године након проглашења првог националног парка на свету, Јелоустоун у Америци. Тако се, глобално гледано, сврстава међу резервате природе са најдужим стажом.

Ипак, у савременом добу, заједно са остатком земље, подручје јужног Срема и општина Пећинци, којој припада Обедска бара, налазе се у врућој тачки климатских промена, где је пораст средње годишње температуре знатно виши у односу на глобални просек.

Али загревање не долази самостално, већ у пратњи са другим изазовима – на пример мањком падавина и сушом. Катамараном стижемо до шуме храста на другој страни Обедске баре, а Лозјанин скреће пажњу да подигнем поглед:

„Погледајте суховртке!“

И заиста, изнад нас се надвијају храстови врхови који делују суво, изломљено, изморено.

„Када се деси неколико година без довољне количине воде, неке шумске врсте нађу се у незавидном положају и долази до њиховог физиолошког слабљења“, објашњава Ивана Васић. „Већ четврту годину заредом немамо ‘нормалан урод жира’ код храста лужњака па и то можемо сматрати последицом климатских промена.“

„Вршне гране које се суше су заправо показатељ да је витални део стабла који проводи хранљиве материје већ посустао“, истиче Лозјанин.

А такви храстови могу да се виде на Обедској бари… Нека стабла већ су настрадала и током наше шетње могли смо да видимо преко десетак дебала на земљи. Како наводе моје саговорнице, сушење је нормална појава – али ово више нису само поједина стабла, већ је сушење примећено и на већим површинама.

Недостатак падавина није једини узрок сушења стабала
Према увидима наших саговорница, сушењу шума доприносе и ужарена лета, повлачење подземних вода, мањи број поплавних таласа на влажним стаништима и ширење штеточина попут гљива и инсеката.

Док се бранимо од досадних јата комараца, Ивана Лозјанин наглашава да трупци нису уклоњени из шуме зато што их многе животиње попут инсеката, али и гљиве и лишајеви, користе за сакривање и размножавање.

„Поврх тога, у складу са животом у природи, овде нисмо поставили корпе за отпадке“, констатује она. „Наш мото је: оставите природу какву сте затекли.“

Последице напада патогена могу се приметити и ван заштићеног подручја. Како објашњавају саговорнице, ако сте некада ишли према Хрватској, ка граничном прелазу, могли сте да приметите да већ негде у јулу-августу храстове шуме добијају специфичну боју лишћа као да је већ нека позна јесен.

Како наводи Ивана Васић, у одређеним шумским комплексима на Обедској бари, али и у Горњем Подунављу, специјалним инструментима, тзв. пијезометрима, мери се ниво подземних вода на основу чега су дошли до закључка да долази до њиховог опадања.

„Некада је подземна вода била доступна већ на четвртом метру, а сада је то спуштено за два-три метра па се подземна вода јавља тек на шест-седам метара дубине. То значи да се коренов систем већ налази у критичној зони када не може да дохвати потребну воду.“

Промене у поплавама угрозиле су опстанак различитих врста птица
Влажно станиште зависи од влаге – међутим, јасно је да је на Обедској бари све мање воде која долази како из атмосферских падавина, тако и из подземља. Није ништа боље ни када је реч о плављењу.

„У прошлости се током године јављало и до седам поплавних таласа, а данас је то сведено на свега два-три, и то не у оном обиму на који смо навикли“, упозорава Васић. „У изостанку поплава и режима плављења који омогућавају да влажне ливаде буду то што јесу тј. да се природно одржавају, наступа сукцесија, интензивније и брже.“

Сукцесија се дефинише као смењивање биолошких врста у станишту.

Упркос томе што се поплаве у ширем друштвеном контексту не схватају позитивно, оне су, према Иваниним речима, важан природан феномен у поплавним пределима и од њих зависи опстанак станишта и врста (нпр. птица).

„Мониторингом је утврђено да без поплава и великих поплавних таласа нема ни успешног гнежђења птица“, открива она. „Примера ради, у протекле четири године није било гнежђења птица, то јест њихових успешних колонија као раније.“

Иако смо у школи учили да се птице селе на југ када код нас захладни, у међувремену је на нашим просторима толико отоплило да због благих зима, као и доступности хране, поједини примерци врста као што су сива, бела и жута рода чак зимују на Обедској бари.

„У златно доба Обедска бара је бројила 15 хиљада парова птица, у највећој колонији у Потковици“, каже Лозјанин. „Временом је то пало на свега 120 парова и изгубили смо неколико врста.“

Премда климатске промене нису једини узрочник смањења птичје популације, оне су томе свакако допринеле.

Ради заштите подручја, управљач се окренуо кошењу – па и испаши
Према неким наводима, на светском нивоу, преко 80% подручја сличних Обедској бари већ је неповратно изгубљено током протекла три века. Како овај резерват природе не би доживео исту суморну судбину, управљачи су одлучили да промене приступ – конзервацију су заменили активном заштитом и мерама за опоравак природе.

Увидевши потребу да се помогне природи која се налази у вишеструкој опасности, Војводинашуме заједно са другим организацијама спровеле су неколико пројеката. Један од њих је и волонтерски камп током којег се влажне ливаде на Обедској бари чисте од инвазивних и алохтних врста као што је жбуње и ниско дрвенасто растиње.

„Када врба и багремац никну на влажним ливадама, птице немају хранидбене базе где би могле да се крећу и лове“, објашњава Лозјанин.

Захваљујући напорима волонтера на ревитализацији станишта, очишћено је 300 хектара влажних ливада – али још битније, након шездесет година, на Обедску бару вратио се црни ибис, необична птица дугог закривљеног кљуна и црног перја. Током нашег обиласка Обедске баре птице су биле редак призор, пошто су се сакриле у шикарама, али смо све време чули њихову хорску песму.

„Да постоје поплаве, ова станишта би се донекле и сама одржавала, али смо ми сада дошли у ситуацију да је неопходан наш допринос као управљача, односно одржавање површина механичким путем – кошењем“, наводи Ивана Васић испред предузећа Војводинашуме.

И заиста, управо након повратка катамараном на нашу полазну тачку – улаз у сам резерват, са нама се поздравља и Милан, још један од запослених у резервату, који каже да иде да коси.

„Постоје, условно речено, јефтинија решења која такође примењујемо, а то је повратак традиционалним делатностима и облицима коришћења простора који нам могу помоћи у очувању одређених станишта“, наставља Васић. „Стога смо успоставили добру сарадњу са сточарима у више заштићених подручја, а међу њима и на Обедској бари.“

Према објашњењу наших саговорница, стока која се доводи на испашу такође има значајну улогу у чишћењу станишта од инвазивних и алохтних врста – односно врста које нису домаће на том станишту.

„То су практично мере којима ми прибегавамо услед недостатка природних процеса тј. плављења“, каже Васић.

Обедска бара је 2014. упила чак два милиона кубних метара поплавне воде

А природа и те како уме да узврати услугу.

„Били смо сведоци оних великих поплава 2014. године“, присећа се наша саговорница. „Обедска бара се тада понашала као природни ‘сунђер’ који је упио два милиона кубних метара воде и на тај начин заштитио више насеља низводно ка Београду. У супротном, можда би штета била још већа.“

Али и друга поплавна подручја својеврсне су природне ретензије.

„Но, одбрана од поплава је само једна од бројних екосистемских услуга које нам пружају. Када то схватимо, онда ћемо бити свесни значаја таквих подручја и колико је важно да радимо на њиховој заштити“, закључује Васић.

Војводинашуме управљају заштићеним подручјима која заузимају површину од преко 70 хиљада хектара. Истичу се специјални резервати, међу које се, поред Обедске баре, сврставају Горње Подунавље, Ковиљско-петроварадински рит, Багремара и Делиблатска пешчара.

„Јако су приметни утицаји климатских промена на заштићена подручја, посебно последњих година, а можда и целе деценије услед испољавања кумулативног ефекта“, оцењује Ивана Васић. Посебно је забрињава сушење шума.

Ова експерткиња сматра да су у опасности сва заштићена подручја, било да су у Војводини или остатку земље.

„Сведочимо промени количине и интензитета падавина“, каже Васић. „Поремећен распоред падавина практично доводи до тога да немате воде у оној количини која вам треба, нити онда када вам треба. Просек је можда исти, али падавине су неравномерно распоређене.“

Према њеној причи, у појединим периодима изруче се огромне количине кише. „Долази до већих и јачих олујних непогода и невремена, а последица таквих екстремних временских догађаја јесу честе појаве ветролома и ветроизвала на великим површинама.“

На планети која се загрева све је већа вероватноћа за појавом управо оваквих обилних падавина. Али паралелно са тиме муче нас и суше попут прошлогодишње које резултују променама у водостају.

„Имамо евиденцију у којим барама смо некада имали воде. Неки локалитети на којима је до пре пар година било воде и који су ревитализовани сада су без воде. То су само, декларативно, барска станишта, а заправо у реалности то више нису“, наглашава Ивана Васић.

На крају крајева, заштићена подручја не могу самостално да се заштите – и без новца.

Измењено лице Обедске баре
– осушена храстова стабла: недостатак падавина доводи до сушења које се најпре може видети у крошњама са ретким лишћем

– недостатак подземних вода: некада су подземне воде, важне са коренове системе дрвећа, биле доступне већ на четири метра дубине, а сада се јављају тек на шестом или седмом метру

– птице селице које зимују: примерци птица као што су сиве, беле или жуте роде, услед благих зима уопште и не одлазе у топлије крајеве, већ остају на подручју баре

– све је мање поплава: некада се током година јављало и до седам поплавних таласа, који су важни за влажна станишта; данас је то сведено на свега два до три годишње

– осушена храстова стабла: недостатак падавина доводи до сушења које се најпре може видети у крошњама са ретким лишћем

– недостатак подземних вода: некада су подземне воде, важне са коренове системе дрвећа, биле доступне већ на четири метра дубине, а сада се јављају тек на шестом или седмом метру

– птице селице које зимују: примерци птица као што су сиве, беле или жуте роде, услед благих зима уопште и не одлазе у топлије крајеве, већ остају на подручју баре

– све је мање поплава: некада се током година јављало и до седам поплавних таласа, који су важни за влажна станишта; данас је то сведено на свега два до три годишње

„Годишњи трошкови управљања заштићеним подручјима у предузећу Војводинашуме износе негде између 90 и 100 милиона динара“, каже Ивана Васић. „Чисто ради поређења, надлежно Министарство годишње опредељује између 250 и 300 милиона динара за сва заштићена подручја у Србији. Код нас износ државног суфинансирања у заштићена подручја која су нама поверена на управљање је мање од 10%.“

„Из одрживе шумарске производње успевамо да улажемо у активне мере заштите, нпр. у одржавање влажних ливада, креирање водених коридора, ревитализацију степских станишта и заштиту врста и станишта, а како бисмо надоместили недостатак средстава са државног нивоа, учествујемо и у међународним пројектима“, констатује она и додаје да, без обзира на јако велика улагања, Војводинашуме покушавају да буду пример добре праксе и узоран управљач.

У околностима промењених климатских услова, управљачи ће у наредном периоду бити приморани да доносе радикалне одлуке.

„Имамо иницијалне процене да постоји неки облик тресета на Обедској бари у некадашњем кориту реке Саве“, објашњава Васић. „Тресетишта су станишта која зависе од воде, а када бисте кренули да радите ревитализацију, с обзиром на то да се тресетишта сматрају међу највећим складиштима угљеника, ускладиштене количине би могле да се ослободе.“

Питање о којем она говори је наизглед тешко, али заправо једноставно – да ли је очување Обедске баре вредно евентуалних нових емисија гасова са ефектом стаклене баште?

„То је нека ‘црвена линија’ о којој сви треба да размишљамо“, додаје Васић.

НАПИСАЛА: ЈЕЛЕНА КОЗБАШИЋ/КЛИМА101

Извор: nationalgeographic.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here