Српска Православна Црква јесте душа овог народа, наша специфичност, оно Божије што не могу да схвате обезбожени. Из несхватања се рађа неразумјевање и анимозитет који прераста често у отворене нападе.  У људској природи је да напада све непознато, све страно, све што не познаје, тако најчешће о СПЦ пишу атеисти, агностици и људи који не припадају вјерницима Српске Цркве.  Свједоци смо бројних напада на СПЦ са свих страна, унутрашњих, спољних, идеолошких, секташких, покушаја политизације и тоталне дезинтеграције целокупне цркве или њених дијелова. Никако се ово не дешава без разлога, дешава се са циљем нестајања нашег народа. Народ убијеш када му душу сатреш.  Светосавље јесте наш пут и циљ као народа који стреми Христу.  Ријетко који народ може да се похвали да су му утемељивачи светитељи као нама. Немамо велељепне дворце из славне историје, али имамо манастире, кивоте и цркве они нам говор ко смо.  Светосавље је увек била прогресивна идеја, Богочовјечански пут који није статичан. Свети Сава је основао не само манастире, него и школе и болнице, као и законодавство кроз своју Крмчију. Показао нам је пут којим смо као народ кренули за Христом. Пут Христов јесте пут страдања, Голгота сваког појединца, сваког народа који жели да буде Христов. Тако почиње пут формирања једног народа, народа склоног гријеху и паду, али склоног и уздизању изнад смрти, склоног вјечности. Црква је заједница, а Срби гордељиви склони су паду и подјелама. Како један гријех води до другог, аутоматски иде до страдања. Како каже апостол Павле у посланици Римљанима „ Смрт је, наиме плата за гријех“ Накупе се гријехови дође и страдање, као народ Божији у Старом завјету тако и ми народ Косовског завјета страдамо чим огризнемо у гријех и одступимо од Бога. Страдања су била бројна од Немањића до братоубилачких ратова. Бурна живописна историја Цркве наше јесте историја народа, однос као тијела и душе у човјеку. По правилу Црква је била чувар народ и у оним моментима када држава није постојала, није постојао нико Србима да их скупља, сабире и очувао као етничку групу сем цркве. Култура, традиција, дипломатија, архитектура све то код Срба има корјен у светосављу. Српска Црква је најбоље од српског народа кроз историју.  Владике и свештеници су  били дипломате, државници, али и вође побуна против Турског зулума. Страдали су први, вазда су били на удару од Турака, Бугара, Аустроугара, усташа и осталих жедних крви српске. По правилу прво је ишао напад на СПЦ, Ћирилицу, па покољ недужних Срба. Јаме, логори, гробља у које су нас други скупљали.  „Срб је Христов, радује се смрти!“ те речи ђакона Авакума не описују само његово страдање него читав наш народ.  Постоји неко предање да ће се Грци спасити кроз теологију, Руси кроз побожност, Срби кроз мучеништво.

Страдање како због нас тако и због Христа нам је постало историјска реалност. Замерке савремених критичара СПЦ јесте да она крши принципе секуларне државе. Друга тврдање јесте да црква враћа друштво у мрачни вијек, само што наш средњи вијек није био мрачан него просвећен, но та незнања и мјешање црква на западу и код нас јесте само рефлексија незнања или злонамјерности. Спрска црква је управо била носилац слободе и борбе за слободу народа и појединца, кроз владике, свештенике и прве дипломате, ипак први премијер Србије је био прота Матија Ненадовића.

Српска Православна Црква се данас налази на удару опет, као и увек кроз историју , пошто је једина институција која чува прошлост и гарантује нам будућност.  Многи властодршци овога свијета су ударали и ударају на Цркву, али је нису побједили, крв мученика је била сјеме за нове хришћане, остваривши речи Христова да ће сазидати  Цркву коју врата пакла неће надвалдати.

 

Како је дошло савременије доба и искушења су савременија. Мутније време носи своје бреме. Наша је да останемо доследни себи, Светом Сави и Господу да се не би  изгубили и у коначности нестали.

Небојша Лазић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here