Видовдан као празник и симбол има поред неспорног значаја за нас Србе и повремени планетарни значај (попут оног 1914. године), а заузима и нарочито битно место у односима Србије и Запада. „Дан Косова – то је национални дан Србије“ (Kosovo Day is the Serbian National Day), гласиле су речи добро познатог плаката аутора Бернарда Партриџа, који је објавио „Комитет Дана Косова“ (Kosovo Day Committee) из Лондона 1916. године, у склопу савезничких хвалоспева који су тих година долазили из земаља Антанте, првенствено због тога (немојмо се заваравати) што је „српски фронт“ у Првом светском рату за себе везивао стотине хиљада непријатељских војника који би у супротном били у рововима преко пута наших савезника и тиме њима додатно закомпликовали ратне напоре.

Врхунац слављења Србије на Западу тих година било је истицање српске заставе на Белој кући 28. јула 1918. године, тачно четири године откако је Аустроугарска објавила рат Србији и тако означила почетак дотадашњег највећег сукоба у историји човечанства – Великог рата. Тадашњи председник Вилсон наредио је да се српска застава истакне на Белој кући, на зградама свих јавних институција, црквама итд. Са једне стране је то био леп гест и израз захвалности Србији за веома значајан допринос савезничкој победи у Првом светском рату, на шта је вероватно утицала и чињеница да је био лични пријатељ са Михајлом Идворским Пупином.

Са друге стране не треба пренебрегнути чињеницу да је Вудро Вилсон према многима зачетник онога што се данас подразумева под терминима „либерални међународни поредак“ и „либерални интервенционизам“ и да је стога и овај гест добре воље према Србији, као и његових чувених „14 тачака“ те све што је покушавао да спроведе у дело током и после рата у смислу креирања новог међународног поретка (где би новостворене државе попут Краљевине СХС биле тежишне полуге америчке моћи и утицаја), у крајњој мери резултовао оним што имамо и дан-данас – јако америчко присуство у Европи, које је тада почело, ком се не назире крај у скорије време, напротив.

Косовски бој 21. века

Не треба бити превише рационалан па схватити да нико, ни тада ни данас, није славио Србију, Косово и Видовдан због тога што гаји искрене и топле симпатије према нама и жели нам све најбоље, већ из простог разлога – зарад остваривања сопствених циљева. Ово нарочито важи када су у питању велике силе. Велике силе (империје) не допуштају себи „емотивне излете“ и искрена, срдачна пријатељства са другима, осим наравно на декларативном нивоу, иза чега се увек крије много озбиљнија, перфиднија и дуготрајнија стратегија. Зато када данас, као и тада, неко заједно са нама, „слави“ и радује се на наше празнике, не ради то због нас него због себе и због тога шта жели (да добије) од нас.

Тако је било са Вилсоном, тако је и са Ричардом Гренелом, који се нашао у ситуацији да му је Видовдан, као и многим странцима пре њега, „дошао главе“. Овај истакнути амерички дипломата, бивши амбасадор САД у Немачкој, привремени руководилац и координатор свих америчких служби безбедности и (за наше прилике најважније) специјални изасланик (тадашњег председника САД Доналда Трампа) за преговоре Београда и Приштине нашао се, „ни крив ни дужан“, усред још једног виртуелног „балканског рата“, овај пут око питања Видовдана.

„Трампов човек од поверења“, како се често Гренел назива, твитовао је на Видовдан поруку следеће садржине:  „Данас се сећамо видовданских хероја. На данашњи дан 1389. године почела је битка против Отомана на Косову. Данас је дан сећања на светог кнеза Лазара и свете српске мученике.“ Оваква порука, крајње пристојне садржине, која изражава поштовање ка једном српском (али и општеевропском и општехришћанском) празнику и говори о општепознатим чињеницама, дочекана је од стране фанатичних, србофобних и псеудоисторичних Албанаца на Твитеру „на крв и нож“, као више од увреде, као израз Гренелове погрешности, пристрасности, неукости по питању „елементарних историјских чињеница“ о боју на Косову пољу 1389. године и уопште Гренелове дубоке потпалости под заблуде „великосрпског шовинизма и геноцидизма“. Као гласноговорник ових изопачених тенденција иступила је ни мање ни више него бивша амбасадорка „Косова“ у САД, Вљора Читаку, одбрусивши Гренелу: „Ово тешко да је била српска битка; балканска армија се борила против отоманског освајања. Ова битка је постала темељни мит који наставља да храни српски национализам од 19. века и држи нас све као таоце.“

Њена изјава је ништа ново, устаљена пракса глобалистичког новоговора, који су свесрдно преузеле његове балканске испоставе и експозитуре, настављајући у правом маниру својих ментора и финансијера „обрнуто“ тумачење српске историје са унапред учитаном, предоминантном компонентом пресуда из Хага, Милошевића, Сребренице… и свега осталог што служи за конструкцију овог наратива.

Гренел јој је одговорио у најбољем маниру Трампове спољнополитичке праксе – економија као претходница решавања крупних политичких питања; „Превише сте увредљиви. Мора бити исцрпљујуће налазити увреду у свему. Људи желе послове и решења – пружите руку.“ Oва „расправа о историји“ је завршена Вљориним одговором Гренелу, после ког се он више није оглашавао овим поводом: „И ја желим послове и решења! Али изјава испод је једноставно историјски нетачна!“

И док су се у коментарима испод Гренеловог првобитног твита ређали српски гласови подршке и одобравања, упоредо са албанским вређањима и ниподоштавањима Гренеловог „незнања“ и „заблуделости“, нашле су се и бројне увреде па и претње смрћу упућене овом (и даље) високо позиционираном америчком државном службенику. Парадокс је да су Гренелу претили смрћу они који без помоћи његове државе не би ни имали сопствену „државу“ и чија је „држава“ фактички неодржива без свесрдног залагања и помоћи оне Гренелове – Америке. И то све због тога што је честитао Србима Видовдан. Гренел је и раније био перципиран као „просрпски“ настројен, иако је у преговорима заступао равноправан и принципијелан став, што је, узевши у обзир устаљену праксу поступања америчких креатора политике према овом простору и вашингтонских бирократа према Србима у последњих 30 и више година, заиста зачуђујући и „просрпски“ акт.

Сада је „погодио жицу“ Албанцима овом честитком, несвесно наравно и без намере за провокацијом било ког типа. То је све због тога што Албанци, упркос свему, схватају значај историје и идентитета као дугорочне „тапије“ на земљу на коју претендују. То зна и Вљора Читаку, то знају и многи други. Јер једно је протерати Србе, попалити им куће, имања, порушити цркве и манастире, па потом прогласити своју државу на том простору а нешто сасвим друго (и много теже) доказати историјски, културни и идентитетски кредибилитет и легитимитет за постојање тако нечега што се назива „Република Косово“. Ту на сцену ступа битка за наратив, битка за идентитет, Косовски бој 21. века.

Видовданска Твитер кампања Вљоре Читаку и свих осталих је само образац и шаблон по ком они делују и којим се руководе. А Гренелова честитка, исказана у крајњој мери из истих намера из којих и Вилсоново слављење Србије 1918. године, показала је још једном колико је битно сачувати правне, историјске и све друге тапије на све наше земље и колико историјски наратив као главна легитимацијска основа за било који територијални (и готово сваки други) спор игра велику улогу. Уосталом, јасно је колико фалсификована (глобалистичка, србомрзачка и аутошовинистичка) историја деведесетих година прошлог века игра значајну улогу у креирању и спровођењу политике на овим просторима данас, што је тема за једну посебну анализу, поменута овде само успутно, у прилогу општој тези; ко контролише историјски наратив, контролише и политички дискурс.

Борба за гласове

Друго америчко „честитање“ Видовдана Србима дошло је од градоначелнице Чикага Лори Лајтфут. У пригодној честитци (Прокламацији) она је обзнанила како је од тог дана Видовдан стављен на листу званичних празника тог града. Пошто се ова вест брзо проширила, а многи су (са правом) посумњали у њену веродостојност, све сумње су отклоњене када је америчка амбасада у Београду на Твитеру написала: „Хвала вам, градоначелнице Чикага, због признања богате и поносне традиције српске заједнице у вашем граду. Наша америчка нација је јача због имиграната.“ Хвала градоначелници Лајтфут на томе, али се поново не треба заносити нити перципирати ову формалност као израз огромне свечаности и исказ америчке привржености српској традицији и култури.

Градоначелница Лори Лајтфут долази из редова Демократске странке, која у протеклих неколико деценија има прокламовану стратегију већег заступања (и коришћења, читај злоупотребљавања) мањина у јавном животу америчке државе и друштва, ради постизања зацртаних политичких циљева. А у Чикагу и околини живи највећи број Срба на читавој територији САД, где их укупно има више од једног милиона, што је гласачка сила чији се потенцијал не сме занемарити. Срби у Америци су, у складу са својом укорењеношћу у вери и српској култури, ближи конзервативној Републиканској странци и вредностима које она заступа, неголи „либералној“ и помахниталој идеологији Демократске странке која представља оазу „прогресивизма“ (у негативном смислу) и која баштини најгоре од коктела постмодерних идеолошких компоненти, са све комбинацијом необољшевизма и неотроцкизма уз трансордну идеологију и диктатуру политичке коректности чији је највиши домет „култура поништавања“ (cancel culture), борба против слободе говора и уопштено против „нормативне Америке“ (укорењене у породици окупљеној око Библије, приватног поседа, личног наоружања и америчког патриотизма), која је виђена као инхерентно и непоправљиво расистичка, тлачитељска и робовласничка, те јој је стога неопходна радикална трансформација система вредности и његова замена горепоменутим „прогресивним“ компонентама. С те стране се овај „акт добре воље“ градоначелнице Лајтфут пре треба тумачити у светлу привлачења српског бирачког тела у Чикагу и околини, узевши у обзир то да Америку наредне године очекују „средњорочни“ (midterm) избори за места конгресмена и сенатора на америчком Капитолу.

Градоначелница Лајтфут је у својој земљи тренутно најпознатија по скандалозним изјавама. Тако је у мају изјавила како ће поводом двогодишњице свог управљања градом давати интервјуе само „обојеним новинарима“ тј. небелцима, због чега ју је партијска колегиница и бивша кандидаткиња на унутарстраначким изборима Демократске странке за председника САД Тулси Габард оптужила за „антибелачки расизам“. Лори је месец дана касније прогласила расизам за „проблем јавног здравља“ и издвојила чак 10 милиона долара из федералног фонда за санирање последица пандемије за борбу против ове пошасти. Да је имала на уму првенствено (вероватно и искључиво) белачки расизам, не и расизам уперен ка белцима (или било који други), не треба посебно наглашавати.

Ричард Гренел и Лори Лајтфут знају зашто су честитали Србима Видовдан; први да би их „приволео“ царству земаљскоме и „коначном решењу“ косовског питања, а друга да би их „приволела“ да на изборима наредне године дају глас подршке њеној странци. Ово би требало и ми да знамо и да се не заносимо као што често имамо обичај. У сваком случају, хвала им на честиткама и прокламацијама. Од кога је, добро је. Можда и много.

standard.rs, Печат

2 КОМЕНТАРА

Оставите одговор на VAKCINACIJA U SRBIJI ĆE BITI OBAVEZNA? Vučić se hitno oglasio! | Patriot Одустани од одговора

Please enter your comment!
Please enter your name here