Ослањајући се на аутентичне податке и оплемењујући их својом маштом, Драган Лакићевић је убједљиво одсликао један Његошев могући живот – идући његовим стопама од дјетињства до посмртног почивања на врху Ловћена, кроз сто прича које је обавио у књизи „Његошеве стопе“. Ево једне од њих:
Увелико се знало да владика на врху Ловћена нешто подиже.
Горе су, на Језерском врху, клесари већ припремали камен – исклесан и уједначен. Чинило се: биће црква.
Свакога дана, камен све бељи.
Чекало се да смири вријеме – кише и вјетрови, па да почне зидање.
Долазили су код владике и питали га шта ће бити. Он се смешио и обећавао да ће то бити дио Ловћена: ту ће се молити Богу и владика и чобанин.
„И црква и пећина!“, шапутало се по Цетињу.
-Ту ће ти грађевину невријеме оборити, владико! – рече један.
-Кад загрми, и сину муње, пршти камен по планини! – додаје други.
-То Бог неће срушити, браћо – одговарао је владика. – А ко за Бога не зна, можда ће и покушати. Ко покуша, тај ће сам себе срушити… Какав је ко, на овој грађевини ће се показивати.
Кад се разведрило, изађе владика на Језерски врх да освешта темељ. Благослови почетак градње и својим рукама постави први камен.
Камење је било свијетло и чисто. Владика га је миловао рукама.
-Ово је свето камење – рече, па пољуби први камен и стави га у темељ.
Мајстори кренуше да дижу и носе остале коцке, а владика даде знак да стану:
-Чекајте, браћо! Сваки камен морам да пољубим. Пољубите и ви понеки. Тако љубите вјеру и врлину.
Драган Лакићевић/Седмица.ме