Фото: Reuters/Toby Melville

Мухарем Баздуљ

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака
Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети – белац, а најбољи голфер – црнац.

Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико – осим можда њега самог – веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска.

Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство“, „белство“ и „црнство“ као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано“ то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену.

Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта.

Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију.

Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом“, песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин“ објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла.

Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека“. Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из Горског вијенца или „Старца Вујадина“.

Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин“ представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту.

Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа.

Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада“. Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога.

Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић.

Бог га поживео.

Извор oko.rts.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here