Неке животиње имају осећања сложена попут наших, од саосећајних пацова до мајмуна који приговарају.
ЖИВИМ ВЕЋ ОСАМ година с Чарлијем – псом трагачем који је срамотно лош у праћењу мириса. Он ме весело поздравља кад год дођем кући, чак и ако се враћам само из кратког одласка до продавнице. Кад се смејем, чујем како му у суседној соби реп лупа о под, туп-туп-туп; на моју радост он реагује чак и када не може да ме види.
Иако имамо ту везу, кад седнем поред њега на кауч и загрлим га, ипак питам супругу: „Мислиш ли да ме он воли?“ „Да, да!“, каже, са само благом огорченошћу, што је врло љубазно с њене стране јер јој то питање постављам врло често.
У нашем домаћинству је то скоро ритуал. Питам се да ли Чарли мисли нешто о томе. Кад га гледам како се сунча на трему, на памет ми пада дубље питање: Колико су животињски умови слични нашем? Да ли друге врсте размишљају, осећају и сећају се попут нас?
Ми, људи, и даље мислимо да смо изузетна бића, која се у основи разликују од других животиња. Међутим, у протеклих пола века научници су прикупили доказе о интелигенцији код многих нељудских врста. Новокаледонијске вране откидају танке гранчице како би њима из дебла дрвећа пецале ларве инсеката. Хоботнице решавају загонетке, а рупе у којима живе штите слагањем камења испред улаза. Више не сумњамо да многе животиње поседују задивљујуће когнитивне способности. Али јесу ли оне ишта више од рафинираних аутомата, посвећених искључиво преживљавању и размножавању?
Све већи број студија њиховог понашања, у комбинацији са анегдотска посматрањима у дивљини – као што је орка која недељама гура своје мртво младунче – откривају да многе врсте имају много више заједничког с људима него што се пре мислило. Слонови тугују. Делфини се играју из забаве. Сипе имају своје изразите личности. Чини се да гаврани реагују на емоционална стања других гаврана. Многи примати стварају снажна пријатељства. Код неких врста, као што су слонови и орке, старешине с младима деле знање стечено искуством. Неколико других, укључујући пацове, способно је за емпатију и љубазност.
За начин на који гледамо на друга бића на нашој планети ова нова слика у настајању, о свесности, о богатим унутрашњим животима припадника изненађујуће различитих нељудских врста, представља нешто попут коперниканског обрта. До пре отприлике три деценије умови животиња нису сматрани темом вредном научног истраживања. „Животињске емоције – па, то је била тема за романтичаре“, присећа се етолог Франс де Вал са Универзитета Емори, који је цео живот проучавао понашање примата. Де Вал је био један од првих који је гласно заговарао признавање животињске свести. Почевши од пре неколико деценија, каже, научници су почели да признају да су одређене врсте свесне, али тврдили су да се њихови доживљаји не могу поредити с нашим, па да због тога нису ни значајни.
Де Вал каже да неки бихевиористи сада постају уверени да су „унутрашњи процеси многих животиња једнако сложени као и они код људи“. Разлика је у томе што „ми можемо да их изразимо вербално; можемо да говоримо о нашим осећањима“. Ово ново схватање, ако постане широко прихваћено, могло би да подстакне потпуно преиспитивање односа људи према другим врстама. „Ако признате емоције код животиња, укључујући свесност инсекта, животиње постају морално релевантне“, каже Де Вал. „Нису исто што и стене. Оне су разумна бића.“
Међутим, научна потрага за разумевањем унутрашњег живота животиња још увек је релативно на почетку. Такође је још увек контроверзна. Према мишљењу неких научника, познавање ума неке друге врсте скоро је немогуће. „Приписивање субјективних осећања животињи на основу посматрања њеног понашање није наука – то је само нагађање“, каже неуробиолог Дејвид Андерсон с Калифорнијског технолошког института, који проучава понашање повезано са емоцијама код мишева, винских мушица и медуза. Истраживачи који истражују емоције попут туге и емпатије код нељудских врста морају да се бране од оптужбе да своје предмете проучавања можда антропоморфизују.
Унутрашњи процеси многих животиња сложени су као и људски. Разлика је у томе што ми можемо да их изразимо вербално; можемо да говоримо о нашим осећањима.
Начин да се приближите истини јесте да тестирате закључке изведене из понашања животиња, каже марински биолог Дејвид Шил са Универзитета Аљаска Пацифик, који проучава хоботнице. „Ако погледате анегдотски кроз векове, врло је очигледна идеја да су пси чврсто повезани с одређеним појединцима. Али они су припитомљени. Да ли може лисица тако да се понаша? Има ли вук такав емоционални домет? Осећа ли орка тај ниво везаности за чланове свог јата? Може ли делфин да се спријатељи с групом риба или рониоцем? Ту нас интуиција све време води странпутицама. Биће људи којима ће интуиција да каже да су утисци лажни. Да, о чему год се стварно радило, није реч о пријатељству. Биће и других људи који ће мислити да је једноставно глупо животињама негирати унутрашњи живот.“
Ако је антропоморфизација напад на научно размишљање, ето, и ја сам један од криваца. Одушевљен сам кад гледам видео-снимке животиња чије понашања упућује на низ емоција с којима и ми можемо да се поистоветимо. Водени биво у ограђеном простору зоолошког врта напорно ради како би корњачу која лежи на леђима и копрца се преврнуо назад на ноге, а затим поздравља посматраче тог догађаја на врло самозадовољан начин. Панда се клиже низ снегом покривено брдо као на санкама, а онда се успне до врха да то понови. Мајмун на ивици канала љушти банану и буљи разјапљених уста од запрепашћења и муке кад му она падне у воду. Стално својој жени показујем ове снимке, с блентавим осмехом на лицу. Идеја да живот око нас може да пулсира емоцијама чини ме срећним.
Такво размишљање очигледно није научно, али оно што научници ипак признају и препознају јесте да се емоције нису развиле само код људи. У основи, емоције су унутрашња стања која животињу терају да се понаша на одређени начин. Можда на глад и жеђ не гледамо као на емоције, али оне су сличне по томе што су такође унутрашња стања која присиљавају на деловање. Шил их описује као исконске емоције. „Када вам се пишки, устаћете из кревета у лењо суботње јутро и отићи у тоалет јер немате избора“, каже. „То постаје императив.“
Баш као и тај невидљиви „императив“, исконске емоције попут страха подстичу одређене акције. Иако се осећања попут љубави и туге могу чинити дубљима, квалитативно се заправо не разликују. „У овом тренутку“, каже Шил, „сав наш научни и филозофски рад указује на идеју да је свака емоција на коју помислите, ма како узвишена, висока и етерична, изграђена од тих исконских емоција.“
Ако је тако, онда није тешко схватити да различите врсте – од бува до шимпанзи – имају емоције, неке тек исконске, а неке и напредније.
ГАВРАНИ СУ МЕ ОПРЕЗНО ПОСМАТРАЛИ, скакућући од мене кад бих се превише приближио жичаној мрежи која нас је раздвајала. Сунчева светлост која је продирала у кавез обасјавала им је свилено перје црно попут чађи, наглашавајући му сјај. Долетео сам из Сједињених Држава у Аустрију како бих их посетио јер је бихевиорални и когнитивни биолог Томас Бугњар на Универзитету у Бечу дошао до изванредног открића о њиховом понашању. Након десетак минута чинило се да се птице опуштају. Један се опрезно догегао да ме боље погледа, окренувши главу и проценивши ме најпре левим оком, а затим десним.
Вране (лат. Цорвидае) – породица која укључује гавране – познате су по својој интелигенцији. Научници су показали да оне могу да користе алате, решавају проблеме и планирају будућност. Током посете гледао сам једног како покушава да сакрије посластицу. Прво је преко ње поставио мали каменчић и онда отишао. Неколико минута касније, очигледно незадовољан, вратио се по посластицу, узео је у кљун, одскакутао до другог места и закопао је у шљунак.
Гаврани имају импресивне когнитивне способности, али се такође понашају на начин који указује на други аспект њихове интелигенције: емпатију. Док је проучавао понашање гаврана за свој докторат пре неколико година, Бугњар је приметио да, након што су се две птице потукле, изгледало је као да трећа, која је стајала са стране, теши губитника. Описао ми је ту типичну сцену када сам га посетио у канцеларији, под будним оком препарираног гаврана на грани, који му је венчани поклон.
„Два се појединца потуку“, рекао је. „Жртва бежи неколико минута и на крају побегне у угао, где седне и тресе се. Други гаврани су врло узбуђени, лете уоколо и оглашавају се, а онда један од њих долети према жртви, али не директно до ње, него у близину.“ Оглашава се пријатељски и приближава се центиметар по центиметар, све док се сасвим не приближи. Ако се жртва одмакне, тешитељ остаје упоран. „Након неколико минута то се заврши тако да тешитељ дотерује перје жртви.“
Бугњар је документовао 152 таква сусрета. Он и колегиница Орлаит Фразер установили су да гаврани који улажу труд у подршку обично добро познају жртву. Истраживачи су већ видели такво понашање код шимпанзи и боноба, али Бугњарова студија је међу првима која га бележи код птица.
Научници су овај феномен успели да истраже детаљније спровођењем експеримената с пацовима. У једном, који је осмислила неуронаучница Инбал Бен-Ами Бартал са Универзитета Тел Авив, пацов је затворен унутар провидне пластичне цеви с рупама. Цев има врата која могу да се отворе споља. Истраживачи су цев ставили унутар кавеза с другим пацовом, који може слободно да се креће. Пацов унутар цеви се мигољи, покушавајући да побегне. Његова мука је видљива другом пацову, који почиње да кружи око цеви, гризе је и покушава да копа испод ње. Након неколико тура експеримента, слободан пацов схвати како се отварају врата. Кад једном научи тај трик, слободан пацов не губи време него заробљеног пацова одмах ослобађа.
Ово корисно понашање, међутим, зависи од тога да ли пацов који је слободан осећа да је у сродству са затвореним. Слободан пацов одгајен с другима истог генетичког типа помоћи ће заробљеном пацову тог типа чак и ако му је он непознат. Ако је заробљени пацов другачијег генетичког типа, слободан пацов се не уплиће и не ослобађа га. Међутим, ако пацов једног генетичког типа одраста с пацовом другог, он помаже пацовима само тог другог типа, укључујући оне непознате, а игнорише невоље пацова сопственог типа. „Дакле, није реч о биолошкој сличности“, каже Инбал Бен-Ами Бартал. „Реч је о љубави према ономе с ким си. Реч је о томе да имате своју породицу и да знате да је то ваша породица.“
НУЖНА ОСОБИНА емоционалне интелигенције – укључујући способност реаговања на невоље других створења – способност је читања емоционалног стања других. Једног ветровитог јутра стајао сам на ивици блатњавог поља у енглеској провинцији, док ми је психолошкиња Лиан Прупс показивала како покушава да сазна имају ли коњи ту способност.
Очигледно је да Прупсова, истраживачица са Универзитета Портсмут, воли предмете своје студије. Током моје посете сваки пут кад бих видео неког коња и приметио да је мио, поглед би јој омекшао, а осмех се проширио лицем. Увек би одговорила: „О да, сладак је!“
Наслонили смо две даске на ограду. На свакој је била отиснута фотографија коњске главе од напред, у природној величини. На једној су коњске уши биле подигнуте, ноздрве и уста опуштени, а очи изгледале смирено. Тај коњ је деловао задовољно. На другој, коњ је имао претећи поглед, са ушима повученим уназад, стиснутим вилицама и раширеним ноздрвама.
Студенткиња је извела црвенкастосмеђег коња из штале: наш први субјект истраживања. Прошетала га је неколико минута укруг пре него што га је довела до два коњска лица, а затим уклонила поводац. Желели смо да видимо како ће коњ реаговати на фотографије. Да ли ће показати веће занимање за срећно коњско лице или за оно друго?
Прупсова је задржала дах. Коњ је накратко зурио у те две слике, а затим отрчао у угао поља, замахнувши репом и зурећи у травнату ливаду преко ограде. Прупсова ме је упозорила да би тако нешто могло да се догоди. Хировити субјекти проучавања могу да збуне научнике.
Студенткиња је затим извела пегавог, сиво-белог коња с меком, сјајном гривом. Он је био приступачнији. Стајао је неколико минута, посматрајући фотографије, а онда се приближио срећном лицу и њушком помазио фотографију.
Прупсова и њене колеге спровели су кроз тест попут овог који сам гледао 48 коња. Неки су могли да бирају између слика срећног и љутитог коња, другима је представљен избор између срећног и неутралног, а трећима између неутралног и љутитог. Код избора између срећних и неутралних, коњи нису предност давали ни једном ни другом. Готово увек су избегавали љутито лице кад би им било показано, што је уверило истраживаче да коњи могу да препознају изразе лица и код оних коња које никад пре нису видели.
У другој студији Прупсове коњу је показана фотографија људског лица које је било или насмејано или љутито. Фотографија је приказана ујутро. После подне особа на фотографији – или потпуно друга особа – села је испред коња, с неутралним изразом лица. Ако је фотографија коју је коњ ујутру видео имала љутити израз лица, коњ би показао знакове стреса кад би ту особу видео после подне. Гледао је особу више левим оком него десним – што коњи раде кад виде потенцијалну претњу – уста и ноздрве били су напети, а уши повучене уназад. Ако би коњ ујутро видео фотографију срећног лица, или је послеподневни посетилац била нека друга особа, коњ би обично имао позитивну или неутралну реакцију. Налази из овог истраживања, такође тестирани на 48 коња, сугеришу да би коњи могли да имају нијансирану способност читања и реаговања на емоционална стања не само код коња него и код људи. Ово понашање показује врло напредне способности препознавања и памћења. „Морали су да пребаце утисак с фотографије на стварну особу“, рекла је Прупсова. „Морали су да запамте одређену особу и, очигледно, да запамте и одређене њене емоције.“
„То је невероватно“, приметио сам.
„Да, да“, рекла је Прупсова, зрачећи задовољством. „Јесте.“
МОЈ ЧАРЛИ ПОВРЕМЕНО стење и трза се у сну. Могу да замислим неку ноћну мору која би га уплашила – камион који се на њега намерио. У близини великих, бучних возила постаје нервозан. Кад га гладим по глави да га умирим, питам се шта тада сања. Нисам једини који би желео да зна шта се догађа у уму животиње.
Кад је патолошкиња Кристина Хангер, која живи у Чикагу, пре четири године кући донела штене, имала је исту жељу. У свом раду, где помаже деци која заостају у говору, Хангерова користи комуникацијски уређај – плочу с дугмићима која репродукује унапред снимљене речи. Питала се може ли њена Стела, мешанка раса катахуле и аустралијског говедара, научити да притиска дугмиће за речи као што су „вода“, „игра“ и „напоље“. Стела је брзо учила и након отприлике месец дана почела је да користи дугмиће да би вербализовала своје жеље. Једног дана, кад је Хангерова заливала кућне биљке, а Стела је гледала, кујица је у једном тренутку отрчала у другу собу, притиснула дугме „вода“, вратила се и наставила да гледа.
Коњи могу да имају нијансирану способност разумевања и реаговања на емоционална стања не само других коња него и људи.
„Њена посуда за воду била је пуна“, каже Хангерова. „Није попила ни гутљај. Само је ту реч употребила на нови начин.“ Стела је једноставно показала оно што је видела.
Узбуђена могућношћу да сазна више о Стелином унутрашњем животу, Хангерова јој је представила још неколико десетина речи, као што су „упомоћ“, „довиђења“, „не“ и „волим те“. Једне вечери Стела је хтела да каже нешто важно. „Отишла је до дугмета ’јело’ и њиме рекла ’јело’, а онда је отишла на други крај стана, до дугмета ’не’ и њиме рекла ’не’“, присећа се Хангерова. „Комбиновала је те две речи како би нам дала до знања да није вечерала.“
Хангерова је затим ставила све дугмиће на једно место – укупно њих 48 – како би Стели олакшала коришћење више речи, што је довело до праве експлозије у комуникацији. „Почела је да комбинује речи – сваки дан, неколико пута дневно – како би створила нове поруке, које је никада нисам учила, а које су биле у савршеном складу са оним што се у то време догађало у њеном окружењу“, каже Хангерова. Своје искуство је описала у одлично продаваној књизи „Како је Стела научила да говори“.
Једног дана прошлог пролећа Хангерова је телефонирала кад је Стела покушала да јој привуче пажњу. Прво је притиснула дугмиће за „гледај“, „дођи“ и „игра“. Хангерова је била заузета, па је Стела наставила да испробава различите верзије исте поруке, укључујући „хоћу“ – „игра“ – „напоље“. На крају, фрустрирана, притиснула је „волим те“, након чега је уследило „не“. Хангерова је била запањена. „Кад сам увела дугме ’волим те’, никад нисам помислила да ће ми рећи ’волим те’ – ’не’ кад се наљути на мене“, рекла је. „Али једноставно је невероватно видети какве се све мисли збивају у њеној глави.“
Стела није једини пас који је на овај начин отворио прозор у свој унутрашњи живот. Последњих година и неки други власници паса користе уређаје за комуникацију са својим љубимцима. Тренд је подстакао когнитивног научника Федерика Росана да у лабораторији Цомпаративе Цогнитион на Калифорнијском универзитету у Сан Дијегу покрене студију у којој је скоро 3.000 власника паса и мачака послало извештаје о томе како њихови љубимци користе дугмиће за изражавање речи.
Росано каже да је видео бројне примере паса који се распитују о члану породице кад је та особа одсутна. Своју жељу за игром са одређеним псом знају да искажу комбиновањем речи „парк“ с именом тог пса. „Где су у домаћинству две животиње, фасцинантно је у колико примера видимо да једна од њих од људи тражи помоћ за другу“, каже Росано. На једном видео-снимку који је поделио са мном теријер Бастијан гледа свог кућног друга, стару мачку Хали, како седи јер има проблема с кретањем. Отрчи до дугмета и притисне „забринут“ и „хода“.
Нисам пријавио Чарлија за ову студију, али могу да замислим да би ми радо рекао шта мисли о мом исмевању његовог одсуства дара за њух: „смешно“ – „не“.
ДАЈАНА РАЈС, ЧИЈЕ ОЧИ засветле чим се разговор поведе о морским сисарима, осамдесетих година је снимала кљунасте делфине у акваријуму кад је дошла до запањујућег открића. Видела је како један од њих рони до дна и тамо издувава колут ваздуха из отвора за дисање. Док се тај сребрни колут уздизао на површину, делфин је издувао још један, мањи, који се уздизао брже од првог, спајајући се с њим и повећавајући га. Тада је делфин запливао према горе и прошао кроз колут. Рајсова, која је данас когнитивни психолог на колеџу Хантер, није могла да верује ономе што је видела. „То је био први пут“, рекла ми је, „да смо видели да животиња сама ствара свој предмет за игру.“
Није то био јединствен случај. Од тада до данас Рајсова и други често су виђали како делфини у акваријумима праве колутове од ваздуха и поигравају се њима на безброј начина. У дивљини делфини се међусобно јуре. Они су само једна од многих врста – поред паса и мачака, за које сви знају – које се играју. Павијани су виђени како задиркују краве повлачећи их за репове. Док је проучавао слонове у Африци, Ричард Берн, који истражује еволуцију спознаје, често је посматрао младе слонове како јуре животиње које им нису представљале претњу, као што су гнуови и чапље. Етолог Гордон Бергхард са Универзитета Тенеси у Ноксвилу каже да су научници такође прикупили доказе о разиграном понашању риба и гмизаваца. Он је посматрао пуноглавце вијетнамске маховинасте жабе како јашу на мехурићима ваздуха пуштеним с дна акваријума све до врха.
У игри се троши енергија, а постоји и ризик од повреде, а она нема увек неку непосредну сврху. Зашто се онда животиње њоме баве? Истраживачи верују да се игра развила јер помаже у јачању веза међу члановима друштвених група. Уз то помаже животињама да вежбају вештине као што су трчање и скакање, које им повећавају шансе за преживљавање. То је објашњење зашто се игра развила, али који је импулс који животињу тера да се у њу укључи? Уверљив одговор је – према биологу Винсенту Јанику са Универзитета Сент Ендрус у Шкотској – потрага за радошћу. „Зашто животиња нешто ради?“, пита Јаник. „Па, зато што то жели.“ У недостатку било какве друге, тренутне користи, чини се вероватним да игра животињама пружа задовољство, обогаћујући им унутрашњи живот.
КОЛИКО ЈЕ БОГАТ УНУТРАШЊИ ЖИВОТ животиња које живе у друштвеним групама као и ми? Антрополошкиња Сара Броснан с Државног универзитета Џорџија спроводи експерименте како би покушала да завири у умове мајмуна капуцина. Повела ме у шетњу око истраживачког центра у којем је смештено шест група капуцина. Свака група има свој спољни ограђени простор, где мајмуни проводе већи део дана – једу, уређују се или се играју. Била је средина поподнева, а особље је управо завршило поделу хране.
Од све хране коју капуцини добијају најдраже им је грожђе. Броснанова је то искористила како би осмислила експеримент који би испитао њихов емоционални живот. Ставила је два капуцина у одељке одвојене жичаном мрежом, један поред другог, и с њима играла једну игру. У игри, коју су мајмуни брзо научили, морали су да јој дају неки залог, неки мали предмет попут комада дрвета како би добили награду.
Броснанова би понекад и једном и другом капуцину дала комад краставца, што им се свиђало колико и деци зобена каша. Други пут је једном капуцину понудила кришку краставца, а другом грожђе. У трећој варијанти био је само један капуцин. Броснанова би тог усамљеног мајмуна наградила краставцем, али би сваки пут у празан одељак ставила грожђе.
Кад су оба мајмуна добила комадиће краставца, појели су их без приговора. Али када је један мајмун стално добијао грожђе, онај који је остао на краставцу постао је видно узрујан. Испустио би краставац или га бацио према Броснановој. С неправедношћу – или неједнакошћу – очигледно није могао да се носи. У тесту са само једним мајмуном који је видео грожђе како се накупља у суседном одељку, животиња је у почетку обично одбијала краставац, али би се након неког времена вратила да га поједе. „Изгледа да им разлика у награди мање смета него неправда“, каже Броснанова. Ова студија сугерише да очекивање праведности – и замерање када се она не деси – вероватно не постоји само код људи.
У недостатку било какве друге, тренутне користи, чини се вероватним да игра животињама пружа задовољство, обогаћујући им унутрашњи живот.
Неки примати су изгледа довољно ментално напредни да имају смисао за хумор. Постоји консензус међу истраживачима да се шимпанзе – и други велики мајмуни – смеју, обично док се играју. Међутим, примећено је да се смеју и у другим контекстима. Де Вал прича о колеги који је на лице ставио маску пантера и изашао из грмља с друге стране шанца од групе шимпанзи. „Шимпанзе су биле врло љуте и гађале су га разним стварима“, каже Де Вал. На крају је истраживач, иначе познат шимпанзама, скинуо маску и открио се. „Неке шимпанзе – оне старије – на то су се насмејале.“
Од психолошкиње Марине Давила-Рос са Универзитета у Портсмуту сазнао сам за још један пример. Показала ми је видео-снимак младе шимпанзе Пије коју је снимила у једном парку за животиње у Немачкој. Приметила је како Пија свог оца вуче за косу, настојећи да га наведе да се игра. Кад он није реаговао, Пија је легла на траву.
Након кратког времена, без икаквог повода, Пијино лице се развукло у широки осмех. Затим је праснула у нешто што се једино може описати као необуздани смех, забацивши главу уназад и преклопивши руке преко очију попут детета које гледа неки урнебесан цртани.
Према тумачењу Давила-Росове, које је уврстила у недавни истраживачки рад, Пија се можда смејала свом сећању на разиграни тренутак са оцем. Та претпоставка, наравно, не може да се докаже, али спонтана радост указује на међуделовање сећања и емоција, а то указује на сложенији унутрашњи живот него што смо могли да замислимо. Гледање видео-снимка одмах ми је измамило осмех на лице. У мислима сам забележио да снимак морам да покажем својој жени.
НАПИСАО: ЈУДИЏИТ БАТАЧАРЏИ
Пре него што је добио Чарлија, стални сарадник Натионал Геограпхица Јудиџит Батачарџи уживао је у друштву корњаче, пара папагаја и добермана Ласа.
Репортажа ЖИВОТИЊСКИ УМ првобитно је објављена у штампаном издању часописа Натионал Геограпхиц на српском језику у октобру 2022. године.
Извор: nationalgeographic.rs
