Први пут објављена целокупна дела Марка Миљанова Поповића у седам књига.Показивао је како човек нашег поднебља у сваком часу може бити на великом моралном испиту

 Марко Миљанов Фото Фонд за развој Куча “Марко Миљанов”

Марко Миљанов Фото Фонд за развој Куча “Марко Миљанов”

У ОВИМ нашим модерним временима, када су све моралне категорије постале крајње “растегљиве”, част и поштење све више постају застарели појмови и речи, а чојство потпуно гурнуто у заборав, појава Целокупних дела Марка Миљанова Поповића (1833-1901) има посебан значај, тежину и поруку. Издање садржи седам томова, од којих су четири ауторска дела овог необичног човека који је прешао животни пут од хајдука и војводе до писца и етичара, описменивши се тек у својој 50. години.

Издавач је Фонд за развој Куча “Марко Миљанов”, а приређивачи су, уз главног и одговорног уредника др Радомира Ивановића, др Јелена Башановић Чечовић, др Рајка Глушица, др Бранка Г. Драгосавац, др Живко Ђурковић, др Милорад Јеврић и др Радомир Прелевић.

– Значај овог издавачког подухвата је у томе што је први пут на једном месту објављено све што је данас сачувано од Миљанова – каже, за “Новости”, Ивановић.

– Међу овим корицама је и “Посланица сердару Јолу Пилетићу”, поема од 1.099 десетерачких стихова, коју је први пут 1883. објавио Томо Ораовац, да би је скоро пола века касније присвојио као своју. На првом Књижевном суду одржаном у Подгорици 1996. непобитно је доказано да је то дело Марка Миљанова. Ова и друге четири посланице, први пут су дате као јединствени корпус, а на нов начин представљен је и допринос Миљанова чувеној Богишићевој “Анкети о правним обичајима у Црној Гори, Херцеговини и Албанији” из 1894. године.

САМО ЧАСНА ПОБЕДА
ОДНОС Миљанова према пораженима у биткама био је изузетно необичан и племенит. Остало је забележено како је приликом ослобађања јаког турског утврђења Медун 1876. опкољенима, пуних 12 дана давао да се дотура храна и вода, јер му је, пре свега, било стало до витешке победе. После предаје рањене и болесне противничке војнике послао је на лечење у Подгорицу, а својима забранио шенлучење, како тиме не би понижавали побеђене.

Најцењеније и најпопуларније дело Марка Миљанова су свакако “Примери чојства и јунаштва”, збирка кратких прича и анегдота које је за штампу приредио Симо Матавуљ 1901. Према једнодушној оцени књижевних историчара и теоретичара, то је канонски текст чији је утицај на формирање црногорских културних образаца и стереотипа изузетно велики. “Горски вијенац” и “Примери” су два дела која су успоставила култ слободе, личног жртвовања, па и живота, за опште добро и очување части, вере и нације; сажето речено: “Боље погинут главом но образом”. На самом врху етичког система код Миљанова стоје чојство и јунаштво, а у хијерархији између те две категорије, он даје предност чојству, које је лапидарно дефинисао као “чувати другог од себе”, док је јунаштво “чувати себе од другог”, и тај однос исказао сликовитом максимом “јунак човјеку коња води”.

У овом издању су и књиге “Племе Кучи у народној причи и песми”, “Живот и обичаји Арнабаса”, као и проза, есеји, лирски записи, писма. И ова дела су у духу предговора “Примерима” у коме Миљанов указује на значај доброчинства тог, како каже, блага божјег, и истиче: “Који и мало добро чини, он ће и велико кад могне”.

Рођен у црногорском племену Кучи, Миљанов се са 15 година одметнуо у хајдуке, у чету харамбаше Јоша Рашића, која се врло брзо прочула по јунаштву и подвизима у борби са турским зулумћарима. Због тога га је књаз Данило у лето 1856. примио у перјаничку службу, што је радио и код књаза Николе, који га је именовао за војводу. Изузетне успехе имао је у биткама против Османлија 1862, када је рањен, а пушчано зрно остало у телу, због чега је осећао последице до краја живота. Мирне дане, у пратњи књаза, проводио је путујући у Италију и Аустрију, а у новом рату од 1875 до 1879. био је стратег многобројних победа. Захваљујући његовој спретности и тактици, у једној од највећих битака, на Фундини, са око 5.000 војника, до ногу је потукао османлијску војску четири пута бројнију и знатно боље наоружану.

У државној служби био је све до 1882, када се повукао, а затим га је књаз Никола развојводио, после чега је живео као обичан пчелар и виноградар. Књаз му је, подсећа Ивановић, забранио чак и да носи капу, без које се у оно време није излазило из куће, нико није смео да га посети, а одузето му је и право да носи легално презиме Поповић. Све то подносио је мирно и стоички, не желевши, као неки други књажеви опоненти, да оде у емиграцију. Испоставило се да му је књаз учинио услугу, јер је, боравећи у својој кући, научио да чита и пише и окренуо се књижевности.

Пишчев стаклени пехар

– За данашњу генерацију, кроз сва своја дела, оставио је примере чојства и јунаштва и то без обзира на веру, нацију или професију. За њега су етичке категорије биле изнад националних, па је у његовим делима читав каталог врлина – истиче Ивановић. – Поучен лирским искуством, Миљанов се није бавио романтичким сањаријама, него је веома реалистички показивао како човек нашег поднебља у сваком часу може бити на великом моралном испиту, и како се мора испуњавати она античка мудрост: чинити и бити. У таквом јединству живота и књижевне мудрости састоји се највећа научна, уметничка и егзистенцијална вредност целокупног дела Марка Миљанова Касомовића Поповића и Дрекаловића, како је његово пуно име, што је такође мало познато.

Д. БОГУТОВИЋ, Новости.рс

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here