У бројним реакцијама на наш текст о проблемима војних пензионера у Србији добили смо и текст једног читаоца који је одличан додатак причи, с обзиром да је писан из прве руке – руке војног пензионера. Како је било служити у војсци, и како је данас у војној пензији…

Ивановић Драгослав, војни пензионер из Београда, 22 године радио је у 84. пешадијском пуку, 41. пешадијска дивизија. Уз текст, у пратећем мејлу, појаснио је:

– Све написано је моје искуство, а не да сам то чуо од неког, итд. Текст је писан 2012. године и слао сам га државним иституцијама, а сада сам га само допунио новинама из правосуђа. Писан је на тему дискриминације војних пензионера од доласка демократске власти до данас. Не инсистирам да текст објавите. Можете га уредити а и скратити. Мени не смета…

С обзиром на веома занимљиву форму текста, стил писања и информације у њему представљене, редакција Пензина одлучила је да текст објави у целости, јер верујемо да бисмо било каквом значајнијом интервенцијом на тексту умањили његову вредност за наше читаоце.

Ивановић Драгослав:
Војни пензионери у Србији

Данас

Држава Србија има данас око 45.000* војних пензионера. Више од половине их живи у Београду а у Војводини их има око 7.000. Војни пензионери су најугроженија групација становништва државе Србије. Али, стално се појављују нове и нове снаге које подижу халабуку на војне пензионере. Најјачи им је адут да је просечна пензија војних пензионера преко 40.000,00 динара**.

* У време писања текста 2012. године било је 45.000 војних пензионера, да би до 2015. године тај број пао на нешто више од 42.000.

** У време писања текста 2012. године просечна војна пензија била је око 42.000 динара, да би од краја 2014. године пала на мање од 41.000 динара.

Војне пензионере су ставили на тапет после 2000. године, доласком тзв. „демократске власти“. Зашто? На то питање ја немам одговор. Могу да нагађам. Једино знам да смо ми грађани ове државе који смо носили униформу и служили државама (СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србија), часно и поштено. Нисмо крали, ни лагали, и били смо задовољни оним што су нам давали. Дошли смо сада где смо – у врло незавидан положај.

Услови под којим су војна лица стекла пензије

1. До 1960. године војна лица су била обавезна да носе униформу и ван радног времена. Нису имали право да носе цивилно одело.

2. До 1974. године, подофицири нису имали право да се жене прве три године службе. Морали су да станују у касарни а прве две године да спавају у паравану са војницима. За њих радно време није постојало.

3. До 2000. године војна лица су могла да иду преко границе (у иностранство) само једанпут у две године у трајању од 15 дана. На безбедносну припрему ишла је и супруга, а по повратку у земљу морао је да поднесе писмени извештај шта су видели у страној држави за време одмора.

4. До 2000. године војна лица нису имала право да се удаљавају из града (гарнизона) независно да ли су нерадни дани, без одобрења команданта.

5. Војна лица нису имала право да се бави хонорарним радом, нити да се школују о свом трошку. То је било забрањено. Војска је мали број војних лица накнадно упућивала на школовање, било на војну академију или на цивилне факултете.

6. Прековремени рад, рад за време суботе и недеље и државног празника, рад ноћу, није плаћан војним лицима. Исто тако служба дежурства није плаћана. Војна лица су радила дупло од нормалног радног времена које су важиле за остале запослене у држави.

7. Само су војна лица куповала униформу, регресирану, али по Уставу је требало да буде бесплатна.

8. Војна лица су стално била под стресом. У сваком тренутку, дању и ноћу могла су да добију узбуну и да им буде нарушен ток нормалног живота, не само њима, већ и њиховим породицама. То су посебно трпела деца, јер нису схватала како то отац ођедном негде оде, и нема га.

9. Војна лица су живела и радила у градовима (гарнизонима) по потреби службе и супротно жељи избора места живљења. Првих шест година службе војна лица нису имала право да траже прекоманду – молбом. Није било регулисано ни када војно лице може да стекне право па да бира град у коме ће службовати.

Прекоманду по потреби службе могао је увек да добије и да из стана поново са породицом иде у други град и да станује у приватном смештају. Цивили не могу ни да схвате шта то значи прекоманда. Они треба о томе да питају супруге и децу војних лица, па онда да причају о привилегијама које имају војни пензионери.

10. Војно лице је просечно половину радног стажа провело на вежбама, на терену по свим временским условима. На маневрима и вежбама које су дочаравале ратно стање, данима би чучали у рововима и саобраћајницама, независно колико је хладно или топло, или да ли је снег и киша.

На терену нема радног времена, ради се од јутра до мрака, а војна лица док заврше анализе дневног рада и уобличе задатке за сутра радни дан некада потраје до поноћи.

11. Војна лица су на терену ишли обучени: у униформи, са шлемом, чизмама, опсачем и упртачем, заштитном маском, аутоматском пушком, торбицом са пет оквира, и старешинском торбицом. Како то изгледа, који је то напор, треба да питате резервне старешине који су били на војним вежбама и маневрима. За нас, активне стрешине (војна лица), то је било уобичајено и нормално.

12. Војна лица нису примала 13. плату, а самоуправљачи (радничка класа), садашњи пензионери су себи делили не само 13. плату већ и 14. и 15. плату.

13. Војна лица нису имала стандард да могу да зидају куће како су то радили самоуправљачи (радничка класа), довољно је да видите само Калуђерицу (предграђе Београда). Тамо ни један војни пензионер нема кућу.

14. Свака криза у држави обрушавала се на војна лица. Привредна реформа 1965. године, када су први пут после рата почели да отпуштају раднике као технолошки вишак, прво су отпустили супруге војних лица под изговором да војна лица имају велике плате. Било је и других разлога.

15. Колико год да је војска била народна, војна лица су у начелу били у срединама друге националности и били су „странци“. Запошљавање супруга и смештај деце у вртиће била је мисаона именица. Тако да су војна лица већином живела од те једне плате.

16. Горчину војног позива највише су кусала деца војних лица. На првом месту због средине нематерњег језика, и друго, због честе промене седине, услед очеве прекоманде. То знатижељницима о статусу војних пензионера најбоље могу да објасне ти људи, који су то и преживели.

17. Војна лица су била изопштена из друштва. Удаљена од родбине и родног краја, „странци“ у граду где су живели, а самим боравком и радом у касарни и у склопу војне организације потпуно искључени из друштвених збивања. То су опет највише осетиле супруге и деца када су пристизала да се запосле. То је тако и данас са војним пензионерима. Они немају никакав кредибилитет у друштву да би им неко запослио децу.

18. Већина војних пензионера живи од те једне војне пензије. Генерал, колику год да има пензију, са женом и двоје незапослене деце је социјални случај. А шта рећи за пензионисаног заставника?

19. Војни пензионери су најшколованија групација у држави Србији. Нека неко из РФ ПИО запослених издвоји исти број пензионера са школском спремом коју имају војни пензионери и висину радног стажа, па нека онда упоређује и дискутује о статусу војних пензионера.

Стамбени статус

20. Држава Србија има највише избеглица од свих држава у Европи. Процентуално, највише избеглица има из корпуса војних пензионера. Нико о њима ни реч не каже, а то траје двадесет и пет година. Смештени у касарнама и војним хотелима. Људи који су дошли без ичега, већ двадесет и пет годна живе у собама од десетак квадрата и колективним ВЦ и купатилима.

21. У буџету Републике Србије за 2008. годину, у фонду за исплату војних пензија, била је ставка расхода (јер се 2,5% издваја за решавање стамбеног питања војних пензионера) – око милијарду динара. Ако је тако било свих ових двадесет година, за та новчана средства могло је да буде потпуно решено стамбено питање војних пензионера. Та средства су трошена за друге намене а војни пензионери су трпели, и даље трпе, нерешено стамбено питање.

Здравствено збрињавање

22. Здравствено осигурање војних пензионера је исто тако веома проблематично. Основни проблем јесте тај што не постоји законска регулатива да војни пензионери могу да знају шта им све по закону следује.

Војно здравство ради по интерним (за војне пензионере недоступним) наређењима, тако да су присиљени да прихвате оно што им медицинско особље добром вољом пружи. Када питате за неко право, одговор је „тако је наређено“ и готово.

23. На примарном (ВМЦ) и на секундарном (ВМА) нивоу лечења устаљена је бирократска пракса да се заказује преглед. То би се могао назвати – контролни прегледи. А то значи да пацијент има установљену дијагнозу болести, прима терапију и заказује периодични преглед ради добијања лекова и праћења стања болести. То је у реду и тако и треба бити.

Али, шта бива када се војни осигураник разболи? Како онда код лекара? Није заказан на ВМЦ или ако већ добије упут из ВМЦ-а није заказан на ВМА. Онда када је војном осигуранику најпотребнији лекар, он му није доступан, јер они раде само са заказанима пацијентима.

Ту је и хитна помоћ (ВМА). Она има улогу саветодавног карактера. Може се рећи да помажу само онима које приме да леже на ВМА. Ограничени су бројем специјалности и не дају међукабинетски упут како би пацијент дошао до адекватног специјалисте да му дијагностицира стање болести. Лекар хитне помоћи не пише рецепт да пацијент може да одмах набави лек ако иде кући. Хитна помоћ не даје међукабинетски упут да пацијент оде на кабинет дијагностике да би снимио оболели орган. Дају само савет.

24. Смртност војних пензионера је у просеку вишеструко већа од просека у држави Србији. У 2008. години било је око 52.000 војних пензионера, сада нас има десет хиљада мање, и то уз прилив нових пезионисаних. Просечан век живота војних пензионера је за осам година мањи у односу на остале грађане државе Србије.

25. За војне пензионере не постоји опоравак у бањама и рехабилитационим центрима као превентивна здравстена мера.

Закидање на исплати војних пензија

26. Влада СРЈ је донела Одлуку („Сл.лист СРЈ“, број 01), од 07. јануара 2000. године, по којој је министар одбране био дужан сваког месеца да усклађује вредност бода којим се изражава висина војне пензије. Министри одбране (а било их је више) у приоду од 2000. до 2007. године, док је био на снажи Закон о Војсци Југославије, нису спроводили ту Одлуку а пензије су исплаћивање у просеку 50% од законских прописа (такозвани „велики дуг“).

27. Савет министара Србије и Црне Горе донео је Уредбу о изменама и допунама Уредбе о платама и другим новчаним примањим ПВЛ и ЦЛ у ВЈ („Сл. лист СЦГ“ број 35/2004, од 23.јула 2004. године). Овом Уредбом су додаци које смо примали као активна војна лица сада уведени и у садржај пензије.

Али, променили су наглавачке то право, тако да су увећање пензије добили за 16% сви они који то нису примали приликом одласка у пензију (100% генерали и 95% пуковници) а нижи чинови су добили само 8%. Да буде већи апсурд, војни пензионер који никада није био у трупама, на пример, радио је у наменској индустрији, добио је 16% увећане пензије (такозвани „мали дуг“).

28. Члан 193. став 1. Закон о Војсци Србије („Сл. гласник РС“, бр. 116/2007 и 88/2009 ), из основа је променио статус војним пензионерима. Војни пензионери су измештени из војних прописа и стављени у оквир прописа Републике Србије. И требало је ту промену регулисати и решити. Шта то значи: Члан 261. Закона о Војсци Југославије је укинут, а примена Члана 193, став 1, Закон о Војсци Србије, није регулисана.

29. На основу Решења 01 број 181-431/08 од 25. јануара 2008. године („Службени гласник РС“ број 20/08), од 19. фебруара 2008. године, Директора РФ ПИО, прво усклађивање војних пензија по прописима Републике Србије, ФСОВО није спровео (Фонд за социјално осигурање војних осигураника) – такозвани „најновији дуг“.

30. Члан 196. став 1. Закон о Војсци Србије ( „Сл. гласник РС“, бр. 116/2007 и 88/2009), гласи:

„Прописи за извршење овог закона донеће се у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона“.

Влада, Министарство одбране (МО) или Фонд за социјално осигурање војних осигураника (ФСОВО) требало је да регулишу како ће се примењивати Члан 193. став 1. Закон о Војсци Србије, за усклађивање пензија војним пензионерима. Они то нису урадили, не за 90 дана, него ни дан данас

31. По Закону, ФСОВО је требало да изврши свођење Решења о пензионисању војним пензионерима, која су донета по војним прописима, на Решења по прописима Републике Србије на дан затеченог стања, а то је 31.12.2007. године са вредношћу бода од 9,40 динара. Они то нису урадил ни дан данас и настале су последице. Војни пензионери су таквим поступањем стављени ван закона.

32. ФСОВО је исконструисао фантастичну причу како би оправдао своје нечињење, односно спровео наређење МО и одговарао на захтеве војних пензионера неистинама:

а) Неистина бр.1. Да члан 193. став 1. Закона о Војсци Србије подразумева само редовно повећање 01. априла и 01. октобра у току године, и не обухвата ванредно усклађивање пензија.

б) Неистина бр. 2. Да је ванредно усклађивање пензија од 11.06% од 01. јануара 2008. године, дуг мање исплаћених пензија у 2007. години пензионерима Рпублике Србије.

ц) Неистина бр. 3. Да су војни пензионери добили повећање пензија у 2007. години онолико колико им следује.
Да је то неистина ево доказа – у дневном листу Политика, 10.октобра 2007. године, државни секретар у Министарство одбране Драган Радуловић је рекао да су плате у Војсци Србије за 40% мање од законом загарантоване (а то значи и војне пензије), али да повећање неће бити док се војни пензиони фонд не измести из војног буџета. А то значи да су војне пензионере изместили из МО са мањом пензијом од законите за 40%.

д) Неистина бр. 4. Да војни пензионери нису били у систему ПИО Републике Србије, те нас због тога не следује усклађивање пензије за 11,06% од 01. јануара 2008. године. Члан 75. Измена и допуна Закона ПИО је донет 2005. године и био на снази за 2006, 2007 и 2008. годину. Био је донет на основу социјалне правде и негова примена је утврђивана почетком године за текућу годину.

У 2007. години постојала су четири пензиона фонда у Републици Србији: РФ ПИО запослених, РФ ПИО самосталних делатности, РФ ПИО пољоппривредника и ФСОВО. Од 01. јануара 2008. године прва три фонда су спојена а ФСОВО је био у истој законској регулативи.

Ако измишљају неки систем, у коме војни пензионери нису били, онда у том систему нису били ни пензионери самосталних делатности, ни пољопривредници а они су добили повећање пензија за 11,06% од 01. јануара 2008. године а војним пензионерима није дато повећање.

Да смо имали Решења као остали пензионери, ФСОВО не би могао да манипулише и да измишља приче које немају законску подлогу.

33. Истина је само једна: да су војни пензионери добили Решења о пензионисању свођењем Решења по војним прописима на Решења по прописима Републике Србије (како је то објаснио пуковник доц. др Милош Милетић, начелник Оделења за финансије (Ј-8) ГШ ВС, у свом Коментару објављеном у листу „Војно дело“, пролеће 2011), војни пензионери би 1. јануара 2008. године имали Решења законита да се примени Члан 193. став 1. Закон о Војсци Србије, те да нико не посредује у примени Решења 01 број 181-431/08 од 25. јануара 2008. године („Службени гласник РС“ број 20/08), од 19. фебруара 2008.године, Директора РФ ПИО (погледајте појашњење тачке 33. на крају текста).

Војни пензионери без судске заштите

34. За такозвани „велики дуг“ (наведен у тачки 26), војни пензионери су подносили захтеве МО у 2003. и 2004. години. Затим тужбе, општинским судовима. На подношене тужбе за парничење судови су наплаћивали огромне таксе и одбацивали тужбе као неосноване. Постоји један број тужби и у Суду правде у Стразбуру, али, све то уз помоћ неке силе из сенке, мирује.

35. За такозвани „мали дуг“ (наведен у тачки 27), 15.000 војних пензионера још увек није намирено. Решења по основу те Уредбе донета су после четири године (2004). Дуг је са каматама и судским трошковима утростручен. Највећу корист од тога имали су адвокати, а највећу штету грађани Србије, јер је то плаћено из Буџета (порез грђана). Суд је могао једном пресудом све то да реши, али и он је имао некакав интерес, па сада, после једанаест година, нису исплатили 1/3 бројног стања војних пензионера (погледајте појашњење тачке 35. на крају текста).

36. Такозвани „најновији дуг“ односи се на усклађивање пензија за 11,06% од 1. јануара 2008. године, (наведен у тачки 29) које није спроведено. На поднете захтеве ФСОВО је писао измишљену причу (наведена у тачки 32).

Војни пензионери су затим подносили на десетине хиљада тужби Управном суду а и Основним судовима широм државе Србије. Судови су се, већином Основни, проглашавали ненедлежним, а Управни суд и Основни судови који су доносили негативне пересуде, сви до једног су преписивали измишљену причу туженог, тј. ФСОВО-а.

Основни судови нису имали храбрости да затраже од Врховног касационог суда решавање овог спорног питања. Управни суд Србије није имао храбрости, (тј. злоупотребио је своју позицију и све пресуде је доносио на тајним седницама), да закаже бар једну јавну седницу при доношењу пресуде.

Сада, по судовима широм Републике Србије, има око 50.000 тужби, где већ седам година српско правосуђе није без посла, и врте војне пензионере у круг.

Сада Врховни касациони суд, као највиша судска инстанца, врши изузетно дозвољене ревизије и после седам година враћа судске спорове на почетак, са констатацијом да није усаглашена судска пракса по овом питању. Држава Србија преко судске таксе и вештачења пљачка војне пензионере, плус су изложени трошковима које узимају адвокати.

Законом није дозвољено да Врховни Касациони Суд заузима правни став по било ком питању, па и по питању ванредног усклађивања војних пензија за 11,06% од 01. јануара 2008. године, али усменим наређењем судије основних, виших и апелационих судова сада доносе пресуде по непостојећем ставу Врховног касационог суда и пресуђују по тужбама војних пензионера застаревање три године уназад и мање исплаћени износ пензије не 11,06%, већ (11,06% – 4,21%), тако да тужоцима наплаћују пуни износ судске таксе, а пресуђују им само 1/3 закинутог новца који траже тужбом.

Уставни суд је све поднете уставне жалбе по овом питању пресудио у корист војних пензионера, али није имао храбрости да у својим Одлукама обавеже правосуђе како да трајно реше питање 11,06%. Он је две крупне ствари решио:

  • озаконио нам је да имамо право на усклађивање пензија за 11,06% од 01. јануара 2008. године као и сви остали пензионери Републике Србије
  • оспорио је тезу Управног суда да се посебно војним пензионерима утврди да су им пензије веће од 60% од просечне плате у 2007. години у републици Србији. Али, Уставни суд нас је спречио да се тужбом обратиму суду у Стразбуру.

Епилог

37. Питам се, ко у држави Србији може да стане на крај оваквом безакоњу? Војни пензионери су стари и немају снаге да данима седе испред Владе или на аутопуту да би јавност добила праву слику о њима.

38. Ко је утрошио, и за какве намене, новац намењен за војне пензије у периоду од 2000. до 2007. године? Половину новца нисмо добили према следовању.

39. Ко је оспоравао исплату пензија („мали дуг“) те је држави направио штету око десет милијарди динара? Ко је творац Уредбе из 2004. године, којом је наградио војне пензионере са високим чиновима а ускратио стечено право војним пензионерима нижих чинова?

40. Како српско правосуђе може овако да поступа и ради незаконито и ником ништа?

41. Постоје велики број институција које се финансирају из Буџета (пореских обвезника) и имају обавезу да се брину о остаривању људских права у Србији, али ћуте и не предузимају мере и радње за се стане на пут кршењу људских права војних пензионера.

42. Да ли Скупштина Србије има храбрости (зависна је од Извршне власти) да кршење људских права војних пензионера стави на дневни ред и донесе неке законске мере те, да омогући војним пензионерима достојан живот, како то приличи људима у 21. веку.

43. Зашто Уставни суд не поступи по члан 106. закона о Уставном суду који гласи:

„Кад Уставни суд утврди да надлежни орган није донео општи акт за извршавање одредаба Устава, закона или другог општег акта, а био је дужан да такав општи акт донесе, обавестиће о томе Народну скупштину“.

Ивановић Драгослав, војни пензионер из Београда

22 године радио је у 84. пешадијском пуку, 41. пешадијска дивизија

Појашњења:

Тачка 33.

Сви пензионери Републике Србије (категорије бивших запослених, самосталних делатности и пољопривредника) имали су Решења о пензионисању изражена у личним бодовима. Решењем 01 број 181-431/08 од 25. јануара 2008. године („Службени гласник РС“ број 20/08), од 19. фебруара 2008.године, Директора РФ ПИО (потписао је ВФ Лончар), Општи бод је повећан са 445,85 динра на 495,16 динара.

Закон о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РС“, бр. 34/2003, 64/2004 – одлука УСРС, 84/2004 – др. закон, 85/2005, 101/2005 – др. закон, 63/2006 – одлука УСРС, 5/2009, 107/2009 ) Члан 61. гласи:

„Висина старосне и инвалидске пензије одређује се тако што се лични бодови помноже са вредношћу општег бода на дан остваривања права.“
Да су војни пензионери имали Решења о пензионисању у личним бодовима на дан 1. јануар 2008. године, добили би ванредно повећање пензија за 11,06% као и сви остали пензионери у Републици Србији. Суштина целог проблема сада са исплатом пензија војним пензионерима је у томе што немају Решења о пензионисању (постојећа су стављена ван снаге са даном 31.12.2007. године од када је престао да важи Закон о Војсци Југославије), па онда они манипулишу и исплаћују нам пензије онолико колико се коме прохте.

Можете да замислите да на хиљаде судија, исто толико и адвоката, и вероватно мањи број судских вештака, који у судским парничним поступцима обрачунавају дуг (мање исплаћени део војних пензија по основу ванредног повећаја од 11,06%) у бодовима (тзв. војним бодовима) који не постоје од 1. јануара 2008. године.

Врховни касациони суд је усмено наредио (можда и писмено) свим судовима да у парничним поступцима пресуђују застарелост од три године и обрачунавају дуг на вредност непостојећег бода од 9,02 динара. Они тврде да је бод постојао 1. јануара 2008. године, то само луд може да прихвати. Али важи закон јачег, итд.

Тачка 35.

Децембра 2007. године, Министарство одбране је донело нова Решења о пензионисању свим војним пензионерима где им је увећан пензијски основ за регрес, топли оброк и трупне и остале додатке које су имали током активне службе.

Решења су била правоснажна од 1. августа 2004. године, а по истим је почела исплата пензија од 1. децембра 2007. године. Мање исплаћени износ пензија био је у периоду од 1. августа 2004. до 30. новембра 2007. године. Равно 40 месеци.

Држава то није хтела легално да исплати, већ смо то наплатили у парничном поступку судским путем, присилно.

Међутим, једна трећина војних пензионера ни до дана данашњег није тужила и није наплатила дуг од државе. Можете замислити каква је то држава Србија која по својим Решењима неће да исплати грађане већ морају да се туже. Адвокати су поред судских трошкова узимли и 15% од добијеног новца пресудом. Ко је све имао користи од оваковог поступања надлежних државних органа није тешко погодити. Било шта више да напишем могу само ићи у мутне воде.

ПЕНЗИНпортал

Повезане вести:

Војни пензионер вратио Вучићу помоћ од 5000 динара!
Човек који је вратио Вучићу 5.000 динара: Имам више стажа у леђном лету авиона, него што Вучић има стажа у некој фирми!
Упознајте 40000 људи које је Србија ставила ван Закона!

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here