– Живот је њен поклонила мени, поделила га са мном – каже Предраг
Предраг Бошковић (59) из Kосјерића од рођења се бори са церебралном парализом. Где год је стигао, стигао је на плећима своје мајке, за коју каже да је Мајка храброст.
Олга је пронашла начин да помогне свом сину, и у школу га је носила, а данас и у својој 77. години она га преноси до трема где Предраг има дрворезбарску радионицу. Све што види он једно руком може и да направи.
– Живот је њен поклонила мени, поделила га са мном – каже Предраг.
Олга је за свог сина била спремна и маљенска брда да помери.
– Четири године сам га носила у школу, и зими, и лети – присећа се Олга.
Ни Предраг се није предавао. Испред трема родне куће сместио је своју дрворезбарску радионицу. Том занату окренуо се пре 30 година. Све што види, Предраг од дрвета може да направи једном руком, а занат је учио од старог столара.
– Мало сам занат крао, а мало сам, чини ми се, и талента имао у себи. То некако лежи у мени, у неком кутку. А и то једноставно волим, па ми вероватно зато и иде. Kад видим да сам нешто завршио, за мене је то успех – скроман је Предраг.
Ниједна техника му није страна: од гравуре, до декупажа и пирографије. Сваки предмет који изађе из његове радионице је нови подвиг.
Сада, у кући старој 120 година, Предраг живи окружен стварима које је сам направио.
Велика љубав овог вештог дрводеље је и музика. Радио је деценијама био саставни део његовог живота.
Пре него што сам почео да се бавим овим занатом, сваки дан проводио сам уз радио. Много сам научио слушајући разне образовне и забавне емисије, кроз њих сам упознао и различите професије, пределе, занимања… То је био мој прозор у свет. Тада није било могућности као сада, да можете да чујете песму коју волите кад год пожелите, него сам чекао и по неколико дана да снимим то што желим. А када ми то успе, не могу вам описати моју срећу. Ове млађе генерације тешко да би то могле да разумеју – са радошћу у гласу сећа се Предраг прошлих времена.
Овај храбри и духом снажни Kосјерац, каже да је одувек имао и подршку породице, брата Томислава, снахе и братаница, али и родбине и комшија, који су увек били ту за њега.
Kад крене комшија да коси ливаду, поведе и мене. Ја не могу да му помогнем, али направим неку лепу фотографију, мало се испричамо, и брже прође дан и њему и мени. Био сам са рођаком и на Дивчибарама, Златибору… Неке од мојих најлепших фотографија направио сам управо на тим местима – каже Предраг показујући нам фотографије које су завршиле на друштвеним мрежама.
Еспресо
