Оне су спремале, испраћале, зебле од бриге, оне су истрајавале у молитвама, оне су оплакивале, туговале и радовале се, оне су се о кући и домаћинству старале, оне су бринуле о нејачи и болеснима, оне су на свет доносиле и подизале јунаке. Нема љубави за Отаџбином без мајки и баба.

25. октобра 1918. године ослобођен је Чачак.

„Kад смо у ослободилачком јуришу стигли до мог Чачка, то је огроман дочек био. Ту су венци, ту је цвеће, ту су деца, ту су исћерали и вина и ракије, пива и јела, све са узвицима—’Добродошли наши ослободиоци’. Ту смо се улогорили, заузели стару касарну и по граду и околини успоставили логоре. И то се прочуло све до моје мајке. Моја мајка је јединог сина имала, мене једнога и једва је чекала да ме види као јарко сунце. Kад ме је виђела у новој униформи на улици, она је тако пала на моје груди и дуго није могла уопште да се поврати. Ни мени никако није било лако и заједно са мајком заплаках. Дуго се нисмо растајали из загрљаја. У Чачку смо били једно извесно време, одатле смо прешли у Босну, из Босне у Срем и побили смо наше заставе више Сомбора“.

—Solunac Milan Žujović, Čačak

Песма „Пукни зоро“ баш због својих снажних стихова у срце погађа сваког од нас потомака ових див јунака.

„Ај па, пукни зоро
стару мајку пробуди,
па да види
ко јој долази„.

ИЗВОРlepotesrbije

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here