Караула Кошаре, у НАТО агресији, била је поприште најжешћих и најкрвавијих копнених борби. Та караула је било „паклено место”, чак и пре званичног почетка рата.

Владимир Радоичић, о ком је написана књига „Последња стража“ на Кошаре на одслужење војног рока, послат је у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године. После нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре.Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: „Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша”.Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: „Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша”.

Тог јесењег дана кренуо је, с још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу. Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра.

Убице су снимиле свој крвави напад. На Јутјубу постоји видео-запис под називом „Агим Рамадани Феникс Кошаре 1998–99”.

У углу видеа је лого УЧК. На снимку се види како чекају у шуми. Потом се чују пуцњи и експлозије. „Зољама” и „калашњиковима” заустављају „пинцгауер” у ком су српски војници, међу њима и Владимир. Јасно се види војно возило регистарских ознака „Т5296” које је оштећено бомбама и мецима. Касније, у возилу и око њега леже побијени војници.

Убице их мртве претресају и пљачкају. Скидају им прстење, ланчиће, узимају оружје… С возила скидају таблице. После напада, мало пре поднева, терористи беже у Албанију.

Иза њих, мртви остају да леже Владимир Радоичић (19), Илија Павловић (19), Миладин Гобељић (20), Милош Павловић (30) и Мирослав Јоцић (30).

Еспресо

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here