У Поморављу су се и пре више од сто година поштовала женска права, а о томе је сачувано и писано сведочанство. У Завичајном музеју у Јагодини чува се брачни уговор из 1905. године.
„Ја, Драгутин Тодоровић, тежак из Мијатовца, узимам себи за жену Смиљку, удову Животија Томића, бившег тежака из Лозовика, под следећим условима: да сам дужан по венчању чувати је и пазити као свог друга и са њом у брачном животу живети као што доликује часним, ваљаним и поштеним људима, да сам дужан све време нашег брачног живота чинити јој све оно што налаже дужност једног доброг и угледног домаћина.“
Ово је део брачног уговора, сачињеног 13. јануара 1905. године у Општинском суду у Јагодини, који се чува у Завичајном музеју у Јагодини. Гарант уговора био је Смиљкин отац Јанићије Јовановић, тежак из Деонице.
Према речима етнолога Завичајног музеја у Јагодини Миодрага Aлексића, овај уговор, поготову што је сачињен између два тежака, говори да у то време жена није била подређена.
„Женска права, о којима се данас тако много говори, можда је најбоље описивала пословица коју је забележио Вук Караџић, а која каже да „ако човек туче своју жену, своју срећу туче“. Био је то живот пун хришћанске солидарности, а патријархално право подразумевало је да се води рачуна о сваком члану породице,“ каже Aлексић.
Он додаје да су уговором прецизирана права, нарочито због тога што су обоје били удовци, и имали децу из првог брака.
„Моја деца од прве ми умрле жене, и деца ако би се са Смиљком изродила у овоме браку, после моје смрти Смиљки имају дати из имања или из готовине моје 840 динара у новцу и удовичко издржавање. Сва деца имају иста наследна права.“
Aлексић додаје да су у то време постојали многобројни добротворни фондови, попут Друштва „Српска мајка“ и „Кнегиња Зорка“, док је у Јагодини постојало Општерадничко грађанско друштво за помоћ у случају болести и смрти. Између два светска рата било је многих такозваних удовичких фондова, који су помагали женама које су остајале без мужева.