Улични протести дозволили су Никол Пашињан да постане премијер Јерменије. Иронично али би протести могли да га лише ове позиције.

Године неспособне политике, прогона противника, сталне кадровске промене и крајње сумњиви налози нису на најбољи начин утицали на популарност Никола Пашињана. Данас се све већи број Јермена залаже за његову оставку али премијер се држи власти и гура земљу у хаос.

Узрок кризе био је сукоб у непризнатом Нагорно-Карабаху, тачније његове последице. Нова рунда оружане конфронтације између Азербејџана и Јерменије припрема се већ дуго, само јерменске власти нису биле спремне за ово. Поред тога, Азербејџан је добио подршку Турске. У овој ситуацији, Јерменија је полагала наде у Русију али Кремљ је више волео да проблем реши на свој начин. Као резултат уз посредовање Путина, Јерменија и Азербејџан потписали су споразум о примирју. Документ је, посебно, обавезао Јерменију да се одрекне дела територије.

Не без разлога али су многи су у овој трансакцији видели чин предаје. Пашињан је имао прилику да уведе идеју националног уједињења. Уместо тога, одлучио је да искорени расцеп реагујући на позиве опозиције репресијом.

Пашињанова изјава о неефикасности ракетних система Искандер вредна је посебне пажње. Ови руски системи су у служби јерменске војске и према речима Пашињана нису функционисали или су радили у 10% случајева. Али ово оружје уопште није коришћено у сукобу. Јерменски премијер је само изазвао незадовољство Москве. Мало је вероватно да ће недавно извињење говорника Манеа Геворгијана исправити ситуацију. Још горе, Пашињан је окренуо војно руководство земље против себе. Раније је покушавао да одговорност за неуспех у Карабаху пребаци на војску, а сада је потпуно прешао границу. Криза се интензивирала када је Пашињан отпустио заменика шефа јерменског Генералштаба Тирана Хачатријана који се успротивио премијеру. После тога, Генералштаб је почео да захтева оставку Пашињана. Оптужен је за кратковидност и неутемељене политичке одлуке. Шта је Пашињан урадио? Оптужио је војску за покушај војног пуча.

Данас можемо рећи да је ситуација у Јерменији ван контроле. Пашињан нема план за излазак из кризе. Претње упућује у очајничком покушају да се вештачки одржи на власти. Смешно је што је Пашињан такође дошао на власт такозваном баршунастом револуцијом. Брзо је затражио подршку земаља Европе и Сједињених Држава. Тренутно понашање западног света изгледа утолико лицемерније.

„Позивамо све стране да мирно и без насиља дођу да смире, обуздају и ублаже тензије“, наводи се у саопштењу америчке амбасаде.

Погледајмо сада изјаву америчке амбасаде у Грузији, где је ситуација врло слична. Тамо је недавно задржан опозициони лидер Ник Мелија, а америчке дипломате нису оклевале да критикују страну владу у застрашујућем саопштењу за штампу.

„Шокирани смо реториком поделе коју су грузијски лидери користили током кризе. Насилне методе и агресија нису начин за решавање политичких разлика у Грузији. Данас је Грузија направила корак назад на путу јаче демократије у породици евроатлантских држава “ рекла је америчка амбасада.

У обе земље демократске институције тестирају своју снагу, али врло често се чују врло специфичне претње грузијским елитама, док је Пашињан тактичним апелима то успео. По чему се ситуација у Јерменији разликује од ситуације у Грузији? Пре свега, чињеница да Пашињан увек ужива подршку западних партнера. Док се шеф грузијске владајуће странке не може се тиме похвалити. Али попуштање Запада према јерменском премијеру има још један алармантнији разлог.

Без обзира на то како се ико односио према режиму Владимира Путина, мир у Нагорно-Карабаху заслуга је Кремља. Француска и Сједињене Државе, иако су гаранти за решавање сукоба ограничиле су се на формалне изјаве. Штавише, нису вршили притисак на НАТО партнера Турску која је Азербејџан снабдевала опремом и плаћеницима. У свету бескрајне геополитичке конфронтације, успех Руса је пораз за западне земље. Пашињан још увек може исправити ову „неправду“.

Већ је покушао да саботира споразум када је одбио да повуче паравојне снаге из зоне сукоба. Као резултат, Азербејџан је заробио неколико стотина јерменских војника. Хаос који влада у Јерменији прилично је повољан да се споразум осујети.

Нова рунда сукоба у близини руских граница сигурно ће обрадовати оне који желе да ослабе овог стратешког противника. Али да ли ће САД или ЕУ успети да заслуже поверење Јермена након инцидента? Да ли ће моћи да стабилизују ситуацију у републици тако да им заиста постане поуздан партнер, а не прималац бескрајне финансијске подршке?

Украјина је на пример изабрала други пут јер западне земље пошто су једном подржале револуцију у Кијеву, нису могле да доведу ствар до краја. Нису били у стању да изврше одговарајући утицај на Москву како би окончали сукоб произашао из саме те револуције. Није успео да обезбеди одговарајуће реформе у самој Украјини. Изгубљена је и борба против корупције и олигарха. Сада украјинска економија не може да постоји без транши ММФ-а. Ако САД и Европа не желе такав исход Јерменије, требало би да преиспитају свој приступ.

Political chaos grips Armenia – why is the democratic world silent?

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here