Данашњи убрзани начин живота довео је људе до занемаривања сопственог здравственог стања, нередовних оброка, смањења физичке активности, па све до прикривања и потискивања личних емоција. У недостатку времена често заборављамо на оно најважније-СЕБЕ, а последице нажалост примећујемо када је проблем већ настао.
Савете о здравом животу можемо наћи у свим часописима и порталима, али мало се говори о менталној хигијени. Зато је наш саговриник и редовни кулумнста портала ПАТРИОТ који ће убудуће одговарати на сва ваша питања, Психолог и психотерапеут Мр. Лазар Спасојевић.
* Не можемо да не приметимо да је људе срамота да кажу како иду на психотерапију, каква је ваша пракса?
- Чињеница је да људи масовно живе у таквозваној ,,сигурној зони’’ и не желе да изађу из ње, па макар она била лоша. Одлазак код психолога или психотерапеута, не мора нужно да значи да особа има неки озбиљан поремећај, већ може рецимо да ради на усавршавању својих потенцијала или долази мотивисана жељом да боље разуме себе и односе са другим људима.
*Од велике важности за друштво је ментално и емотивно здравље једног народа, објасните нам шта су одлике једног, а шта другог?
- Најједноставније речено ментално здравље представља одсуство менталних, односно душевних поремећаја. Ту пре свега мислим на оне поремећаје, који на дуже стазе угрожавају менталну равнотежу. Према Светској Здравственој Организацији, ментално здравље, као и здравље уопште је комплетно благостање, а не само одсуство болести. Особа која је ментално здрава је способна да уз помоћ својих потенцијала остварује своје жеље и циљеве, а уз то и да се на одговарајући начин носи са свакодневним, мање или више стресним ситуацијама. На све те стресне догађаје, ми реагујемо одређеним емоцијама. Емотивно здравље представља темељ за успостављање зрелих односа и према себи и према другима, али и према према осталим сегментима живота. Емотивно здраве особе су способне да препознају своје емоције, да их прихвате и да их искористе у циљу напретка, како личног, тако и читавог друштва.
*Шта су најчешћи узроци, а шта последице нарушавања истих?
- Један од главних узрока је ,,недостатак имунитета психе’’, односно толеранције на фрустрацију, која је наше најважније оруђе у борби против пораза и удараца које доноси живот. Веома је тешко прецизније одредити узроке, јер сви смо ми различити. Оно што смета једној особи, не смета другој. Последице нарушавања су многобројне-анксиозност, депресија, лоши међуљудски односи.
* Деца су данас информатички далеко образованија од својих родитеља, самим тим и њихов боравак на друштвеним мрежама и на интернету уопште доноси многобројне проблеме. Kако родитељи да се поставе и како да заштите децу од потенцијалног лошег утицаја интернета?
- Стара пословица каже ,,Ватра и вода су добре слуге, али рђави господари.’’ Исто важи и за интернет. Kао што родитељи уче децу како да рукују кућним уређајима, тако би требало да им објасне и укажу како на добре стране интернета, тако и на све опасности, и то не само од интернета, већ од свих медија уопште. Родитељи често греше мислећи, да ако је дете у кући, да је сигурно и безбедно. Пред њиховима очима се можда одвија драма, које нису ни свесни. Зато понављам још једном, важно је разговарати са дететом.
* Kакав став би било најбоље заузети према такозваним сексуалним различитостима индентитета, и да ли по Вашем мишљењу треба деци указати на постојање сексуалне орријентације према истом полу?
- Свакако да је потребно указати на њихово постојање, јер ће се сусретати са тим у спољашњем свету, а током одрастања потребно је правилно васпитање, које подразумева усмеравање на читање биологије, медицине, религије, филозофије и културе једног народа. Сматрам да је то врста поремећаја и да није природно стање, али да их због тога никако не би требало дискриминисати.
* Kако да се родитељи носе са сазнањем да им је дете оболело од неких ретких врста обољења или канцера?
- Kада приме вести о својој или болести неког ближњег, али и када желе да избегну суочавање са непријатним ситуацијама и/или осећањима, многи људи користе негирање, као одбрамбени механизам. Прво морају да прихвате реалност, ма колико било тешко. Негирање неће решити проблем, нити отерати болест. Погрешно је и повлачити се у себе, јер се тиме не решавају проблеми. Породица мора да буде јака, да буде још већи ослонац детету. У таквим случајевима је пожељно ангажовање и шире социјалне мреже-породица, пријатељи, стручна лица-чији је задатак помоћ и подршка породици.
* Kако Ви као психолог гледате на појаву селфхејта који показују поједини представници српске тзв. елите? Презир према сопственој нацији је одраз чега? Шта је узрок те самомржње и које су последице?
- Прави узрок лежи у њиховом дубоком незадовољству самим собом-незадовољни собом, они кривицу сваљују на друге, али и у незнању, односно у непознавању наше историје. Последице се јављају управо јер су они припадници, као што сте рекли такозване елите и ,,обичан народ’’ може да мисли да је такво мишљење добро, а плус што је ускраћен за мишљење праве елите.
*Kако објашњавате да Срби истовремено имају и рајетински менталитет али и робинхудовски тј. хајдучки и бунтовнички?
- Објашњавам чињеницом да ми често идемо из екстрема у екстрем-,,или јеси или ниси’’- ,,пуковник или покојник’’. На средину и умереност гледамо као на нешто лоше и то није добро, јер знамо да је један од чинилаца успеха, умереност.
*Kолико је данас здраво српско друштво и у ком проценту се конзумирају медикаменти за смирење, алкохол, и дрога?
Kада смо причали о здрављу, рекли смо да здравље није само одсуство болести. Ако би гледали тако, онда смо у дубоко коматозном стању. Наравно, то баш није тако.
Једно раније истраживање Института за јавно здравље, показује да су се ментални поремећаји повећали за око 13 процената од 1999 и тај проценат се повећава.
Подаци Института за јавно здравља из 2016., о употреби седатива и хипнотика, говоре да је око 22 % испитаника у протеклој години користило лекове за смирење, а свакога дана око 4,5 %.
Што се тиче алкохола, ми смо у светском врху. Велики проблем је што је употреба алкохола на овим просторима друштвено прихватљива и на то се не гледа као на неки велики проблем.
* Да ли је свеопшта апатија у српском друштву последица лоше транзиције, изгубљених ратова, катастрофалне економске ситуације или је неке грешке у нашем васпитању и лоше припремљености на живот?
- Не могу да се сложим да је у друштву свеопшта апатија, јер по дефиницији апатија је одсуство било каквих осећања. Може се рећи да постоји извесни степен политичке апатије и општег негативизма. Kод нас се мешају апатија и негативизам.
* Шта учинити да друштво психички буде здравије, и да ли је кључ у јачој економији или је пак потребно нешто друго?
- Радити на себи. У сваком смислу, свакога дана. Друга ствар је захвалност. Ако смо здрави будимо захвални, ако имамо где да спавамо, будимо захвални. Јер многи немају ни то.
* Реците нам за крај, да ли постоји универзалан начин за „остати нормалан“ у данашњем тренутку?
- Велико је питање шта је заправо нормално? Оно што је нормално и прихваћено у једној култури, није у другој. Према томе, одговор је не постоји универзални, глобални начин остати нормалан, јер такође постоји и велики број критеријума нормалности. Зато је важно, када помињемо нормалност, да прецизније одредимо критеријум за који везујемо нормалност.
ПАТРИОТ
