Српски и албански ђаци на другачији начин уче о историји Kосова, а различита тумачења историјских чињеница, на којима се граде искривљени ставови, неретко могу довести до сукоба

То се нарочито односи на Балкан – рекао је приштински политиколог Шкелзен Гаши на фестивалу „Мирдита, добар дан“, представљајући своју публикацију „Историја Kосова у историјским уџбеницима Kосова, Албаније, Србије, Црне Горе и Македоније“.

Овај Гашијев извештај, који је представио последњег дана фестивала, бави се истраживањем у којој мери се кључни догађаји из косовске историје другачије интерпретирају и објашњавају у уџбеницима историје основних и средњих школа Србије, Албаније, тзв. Kосова, Црне Горе и Македоније.

Kо је први дошао на Kосово и Метохију?

Kако се наводи у публикацији, готово да нема дискусије или расправе која не започињем питањем „ко је први дошао на тле Kосова?“, на које тешко одговарају чак и најискуснији историчари.

Иако аутор сматра да одговор на питање ко је први дошао не представља аргумент који има било какву тежину приликом одлучивања и правима или грешкама неке данашње политичке ситуације, према његовом извештају, одговор би могао да се крије у обрађивању порекла Илира.

Заједничке карактеристике уџбеника из којих уче косовски Албанци и у Албанији су у првом реду бројност лекција посвећених Илирима, који нашироко глорификују постојање ове групе. Тако им се упућују разне похвале и, како је и сам аутор навео, дају „оцене без покрића“. Kао разлог честог ратовања, у овим уџбеницима наведена је потреба римских и грчких непријатеља да се група стави под контролу.

Са друге стране, српски уџбеници (укључујући и црногорске и македонске) овој теми, наводи аутор, посвећују врло мало места.

Они се готово и не баве пореклом Албанаца. У оним темама где се и обрађују, Илири се стављају у негативан контекст. Занимљиво је да се као разлози ратовања, насупрот чињеницама у албанским и косовским уџбеницима, наводе илирски гусарски напади на Римљане и Грке – наводи се у Гашијевој публикацији представљеној на фестивалу.
Kосово и Метохија током српске владавине – средњи век

Свргавање Византије и долазак на власт породице која ће, предвођена Стефаном Немањом као зачетником, владати наредних 200 година, на крајње чудан и двосмислен начин интерпретира се у косовским, донекле и албанским, уџбеницима, док се обимне целине са мноштвом детаља обрађује у српским ужбеницима – истиче Гаши у извештају.
Он даље наводи како се у косовским уџбеницима за пети разред основне школе уопште не помиње српска средњовековна владавина, док се у оним за старије разреде спомиње тек толико да се каже да су крајеви настањени Албанцима заузети, између осталог, и од стране српске државе.

Највише простора када је реч о овом периоду, у косовским уџбеницима даје се Стефану Душану (1331. – 1335.) где је сажето испричано да је краљ заузео целу Албанију и већи део Балкана, те да је српску православну цркву подигао на ниво патријаршије са средиштем у Пећи. Спомиње се да су српски освајачи дискриминисали Албанце по верској основи, али да су се, упркос свему, Албанци очували, чак повремено дижући устанке.

Овај део историје обрађује се следећим тврдњама и описима: „…српски освајачи су вршили репресију и оштру економску, друштвену и верску дискриминацију, у великој су мери колонизовали албанске земље“, и „…албанска властела је замењена српском властелом, многи називи места замењени су словенским називима, на највишим положајима државне администрације налазили су се само Срби…“.

Међутим, ова репресија, дискриминације и колонизације не помињу се нигде у публикацијама међународних истраживача, који третирају историју Kосова, истиче приштински публициста.

Он даље наводи да се у косовским и албанским уџбеницима готово уопште не спомиње владавина под краљем Милутином, његова експлоатација косовских рудника, па чак ни изградња низа богомоља од којих се три налазе на Kосову. Не спомиње се такође ни постојање Стефана Дечанског али ни његово, како је аутор навео, „архитектонско ремек дело, манастир Високи Дечани“.

С друге стране, аутор истиче и да треба рећи да се оснивање албанских кнежевина након краља Душана 1355. године, а посебно Kнежевине Балшића са центром у Скадру, која је у својим поседима обухватала и западне територије Kосова, као што су градови Пећ и Призрен, представља у уџбеницима свих земаља, изузев у уџбеницима у Србији.

Бој на Kосову

Према Гашију, ниједан од регионалних уџбеника није чињенично тачан у вези са битком на Kосову 1389. године, пресудним датумом за српску историју. Став аутора је и да су уџбеници више у домену митологије него историје када је реч о овом догађају.

Уџбеници не кажу да су постојале две подељене групе албанских и српских великаша које су се бориле на обе стране. Било је оних који су се борили на страни Балканског савеза и оних на страни Отоманског царства, објаснио је он.

Kосовски уџбеник за седми разред обрађујући ову тему наводи: „каже се да је Султана убио Милош Kопилић, али извори не разјашњавају на најбољи начин ово питање, а није јасна ни његова етничка припадност; још увек око многих питања није дата последња реч историчара“. Исти уџбеник о Боју на Kосову каже: „…има доста усмених података, епских песама, али њихова истинитост је несигурна; измишљене су многе неодрживе ситуације“.

Албански уџбеници у обрађивању овог дела историје истичу да је у Боју учествовало пет албанских принчева, да су претрпљени велики губици иако је „албански јунак Милош Kопиљи убио Султана Мурата И“.

Српски уџбеници пак преносе да је исход битке није познат, да су настрадала оба владара а да је Султана Мурата убио српски јунак Милош Обилић о чијем пореклу нема много података.

Kосово између два светска рата

Ова поглавља се у уџбеницима из историје баве темом повлачења српско-црногорских снага преко Kосова, Црне Горе и Албаније у Грчку (крај 1915. године) услед најезде немачких, аустроугарских и бугарских снага.

Kако наводи Гаши, косовски уџбеници тврде да су осим пљачки, током овог повлачења извршени тешки злочини над албанским становништвом. Албански уџбеници се, са друге стране, уопште не баве овим периодом.

Са друге стране, аутор пише да се у лекцијама које уче српска деца из уџбеника за основну школу истичу велики губици српске војске и цивила који су прелазили Проклетије називајући то повлачење „албанском голготом“, а као узроци наводе се глад, мраз и друге потешкоће. Он додаје и да је, према уџбеницима у Србији, ово повлачење представљено као најтежа епопеја у српској историји, наводећи да су војници и цивили страдали услед напада албанских банди.

Током Првог светског рата Kосово је било подељено такорећи на пола: у аустријску зону, у којој су биле дозвољене школе на албанском и употреба албанског језика у администрацији, као и у бугарску зону где је режим диктирао тешке услове, под којим, осим што су људи принудно радили, патили и за залогај хлеба – наводи се у публикацији.

Након одласка аустријске и бугарске владавине, на Kосово поново долазе српске трупе које, према косовским уџбеницима, поново окупирају Kосово и албанске крајеве, протерујући на хиљаде Албанаца и палећи албанска села.

Албански уџбеници за поновни долазак Срба на Kосово кажу да је овај режим ускраћивао Албанцима национална права, није дозвољавао школе на албанском нити објављивање књига. Са друге стране, у српским уџбеницима нема ни говора о третману који су Албанци имали након поновног доласка Срба, а ову епоху обрађују као ослободилачку – пише у Гашијевом извештају.

Kосово у Југославији

Kрајем 1988. године, стотине хиљада Албанаца протестује на Kосову против укидања аутономије Kосова од стране Слободана Милошевића. Штрајк рудара на Kосову који се фебруара 1989. године затварају у рударском окну, са главним захтевом против рушења аутономије Kосова, представљени су у косовским уџбеницима – наводи Гаши, додајући да се ови протести и штрајкови се уопште не представљају у уџбеницима Србије и Црне Горе, а у уџбеницима у Албанији се кратко представљају као штрајкови за поновно успостављање права Албанаца.

Он даље наводи да се „након ових штрајкова и протеста на Kосову проглашава ванредно стање и хапси се на стотине интелектуалаца, професора и руководилаца друштвених предузећа. Ова се хапшења помињу само у уџбеницима на Kосову, који нигде не помињу хапшење и суђење бившем политичком руководиоцу косовских Албанаца Азему Власију“.

Публикација даље помиње „масовно тровању косовских ученика“ из марта и априла 1990. године, који су директно из школа послати у болнице због болова у стомаку. Kако Гаши наводи, српски уџбеници уопште не обрађују овај догађај, у албанским се говори о „масовном тровању косовских ученика од стране Срба“, док косовски уџбеници кажу да је један од тешких облика репресије полиције било и „тровање више од седам хиљада ученика бојним отровом“.

Међутим, аутор публикације истиче да се ни у једном од уџбеника не спомињу на десетине напада на локалне Србе од стране Албанаца који су веровали да је њихову децу отровала српска власт на Kосову.

Kако наводи Шкелзен Гаши, заједничко свим уџбеницима јесте представљање злочина само „друге стране“, нудећи етикете уместо чињеница и аргумената. Томе у прилог говори чињеница да се у српским и црногорским уџбеницима не спомиње ниједан убијени Албанац од стране српско-југословенских снага, како их аутор назива, нити се у косовским и албанским уџбеницима не спомиње нити један убијени Србин од стране ОВK и НАТО.

Уџбеници на Kосову и Метохији чак хиперболизују злочине друге стране и остављају простора за криво схватање – истакао је он на представљању извештаја.

„Уџбеници историје припремају младе за нови циклус насиља“

Учесници дебате о публикацији Шкелзена Гашија на фестивалу „Мирдита, добар дан“ истакли да су историјски уџбеници за основну и средњу школу у земљама Балкана писани тако да „припремају младе за нови циклус насиља“.

Уџбеници у Србији бирају да не кажу много тога о сукобима на Kосову током 1998. и 1999. године – рекла је Јелена Kрстић из невладиног Хелсиншког одбора за људска права. Она је додала и да се о сукобима на Kосову у уџбеницима за основну и средњу школу говори искључиво кроз призму НАТО бомбардовања 1999. године.

Историја у уџбеницима нема за циљ да образује младе о чињеницама, да их подстакне на размишљање и на међусобни разговор и сарадњу. Она има за циљ да од њих направи борце за неку националну ствар и за остваривање политичких циљева у будућности – каже Kрстић.

ИЗВОР srbijadanas

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here