У центру Београда, делом у „кругу двојке“, има једна лепа улица. Води, у доњем делу, поред Ботаничке баште према Гундулићевом венцу и Доњем Дорћолу. Сва је у дрворедима. Зове се Палмотићева. Мало је познато да је човек по коме је улица добила име био дубровачки племић, књижевник и песник. Живео је у 17. веку. Звао се Јуније Џоно Палмотић.

Дух дубровачког барока у Београду
Пореклом је из угледне аристократске дубровачке породице, чији су чланови вековима били истакнуте дипломате, песници и драмски писци. Тако је и Јуније, по коме је ова београдска улица почетком двадесетог века добила име, обављао различите дужности у родном Дубровнику. Био је кнез на Мљету, Kонавлима и Ластову. Године 1656. био је изабран у Велико веће. Због омаленог раста и лепих црта лица, суграђани су га звали Пупица, односно „луткица“. Није се женио и био је врло побожан, а међу суграђанима је важио за поштеног и ученог човека.

Сматра се за једног од најплоднијих драматурга старије хрватске књижевности. Но, Палмотић је пре свега аутор трагикомедија, успешно одиграних за његова живота пред Kнежевим двором на Страдуну. Изводиле су их позоришне дружине Орлови, Сметени и Испразни, а сам је Палмотић у њиховој изведби сугерисао низ сценских ефеката типичних за барокну сценску фантастику. Све су написане у стиху, у осмерцима. Служећи се искуствима италијанске оперске либретистике, Палмотић је у „Аталанти“, последњој дубровачкој пасторалној драми изведеној 1629, годину дана након Гундулићеве „Дубравке“, драматизовао епизоду из „Овидијевих Метаморфоза“. Осим многобројних драмских текстова, Палмотић је написао и више лирских дела. У младости је писао песме, надахнуте усменом књижевношћу, које нису сачуване. Сачуван је епиталамиј (свадбена песма код Старих Грка) „Муза на пиру“, неки пригодни, похвални говори те побожни стихови. Сачувана је и полемична бурлескна, поругљиво-скарадна поема „Гомнаида“, у којој се виртуозним ватрометом вулгаризама „обрачунао“ са неким локалним кнезом који му се замерио.

Палмотић је био један од најбољих аутора песничкога језика XВИИ века. У његовом драмском делу је барокно позориште достигло врхунац па се сматра да му припада место уз Гундулића и Бунића Вучића.

Чест је пример да су у градовима, па тако и у Београду, многе улице у прошлости имале и такозване „неслужбене називе“. И Улица Палмотићева, како би народ рекао имала је „домаће“ име, па се годинама звала Бајова улица. Данашње име носи од 1912. године. У Београду, Палмотићева је препознатљива и по Институту за ментално здравље који је основан 1963. године као прва социјално-психијатријска установа на Балкану, у Палмотићевој 37, као и необичној згради ПТТ Музеја у Палмотићевој 2.

011

 

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here