О религији Николе Тесле писало се и пише мало и недовољно. Проучаваоци Теслине биографије више су се бавили његовим научним достигнућима. У години у којој славимо 150 година од Теслиног рођења, широм света организују се научни скупови и изложбе у част генија из Смиљана. Хрватска влада добила је подршку Џорџа Буша за прославу Теслиног јубилеја у Смиљану, Американци славе Теслу као свог држављанина (Тесла је 1891. званично добио америчко држављанство), а Срби славе Теслин јубилеј широм земље. У биографијама доступним на српском језику, помиње се да је Никола Тесла био син свештеника Српске православне цркве Милутина Тесле, а да му је мати, Ђука Тесла (рођена Мандић), такође из свештеничке породице.

Никола Тесла добио је име по дедама који су се обојица звали Никола, а у тренутку Теслиног рођења (поноћ, 10. јула 1856. године) над селом се појавила комета.

Сам Тесла је написао: „Нешто сасвим необично мора да се десило при моме рођењу па су ми родитељи наменили судбину свештеника“. За Милутина Теслу у народу је остало сведочанство да је био изузетно интелигентан и мудар, талентован говорник и изразито духовит човек. Теслина мајка Ђука била је пак неписмена, али паметна, племенита и креативна. Никола је био четврто дете у породици Тесла. Крштен је у сеоској цркви Светог Петра и Павла. Никола Тесла био је очев чтец у олтару и црквени звонар. Као дете упознао се са светим Тајнама. Још од детињства волео је да чита, поучен очевим примером. Милутин Тесла је пуно читао и писао и поезију. О љубави према књижевности Тесла оставља запис у књизи „Моји изуми“: „Од свих ствари највише сам волео књиге. Отац је имао велику библиотеку и кад год сам могао настојао сам да задовољим своју страст за читањем. Он то није одобравао и разбеснео би се кад би ме ухватио на делу. Сакрио је свеће кад је открио да потајно читам. Није хтео да кварим очи. Али ја сам добављао лој, правио фитиље, изливао танке штапове лојаница и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре, када је мајка започињала свој мукотрпни дневни посао“. Милутин Тесла желео је да његов син постане свештеник, али Тесла је будући обдарен за науку послат на школовање у Праг. На студијама Тесли умире отац, а Матица српска одбија да му додели стипендију, па његово школовање плаћа ујак Петар Мандић. Тесла је целог живота присно везан за ујаке и мајку, а сведочанство припадности породици види се и у тестаменту где за јединог наследника проглашава свог нећака Саву Косановића. Начин на који цео свој земаљски живот проводи Никола Тесла говори да се он угледа на велике духовне величине Православља: Никола Тесла никада није општио са женама и никада није радио за новац. Приликом једине посете Србији и Београду (1892.) Тесла је рекао: „У мени може бити нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код млађих људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од својих идеала, то ће бити доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та, да је то дело једнога Србина.“ Тесла је будући свестан своје генијалности коју су потврдили сви велики умови његовог времена, радио „за добробит човечанства и целог себе у то уложио“. Говорио је да „савремени млади човек који жели светлу будућност треба напорно да ради на реализацији својих идела, без обзира на материјални циљ“. О Теслиној љубави према човечанству сведоче и ове речи: „Најуспешнији човек у животу је онај који остварује највећу срећу кад може да каже, завршавајући свој дневни посао, да је учинио најбоље што је могао за свог ближњег“. Теслин аскетски начин живота за многе, нарочито велике индустријалце, представљао је препреку јер му се није могло прићи ни новцем ни женама. Говорио је да је целога живота радио само оно што воли и што је на добробит човечанства и трудио се да се избори са свим пороцима. Био је поносан на то што човек може да се бори и избори са својим слабостима. У делу „Моји изуми“ Никола Тесла пише да је као студент пио и коцкао се, али да га је мати Ђука освестила рекавши: „Иди, прокоцкај и ово. То нам је последње што имамо у кући“. Од тада, па до краја живота Никола Тесла никада се више није одао пороцима.

О неправди и правди

О дубоком болу који је осећао према неправди Тесла је написао: „Први наговештај ове запрепашћујуће истине родио се у мени када сам био врло млад човек, али много година све што сам приметио тумачио сам једноставно као случајност. Наиме, кад год су мене или неког коме сам био привржен, или дело коме сам се посветио, други повређивали, на посебан начин, који би могао најједноставније да се окарактерише као крајње ружан, осећао сам то као нарочит и неописив бол, који сам у потрази за бољим именом оквалификовао као „космички“ а убрзо затим редовно се догађало да су они који су наносили бол, лоше пролазили. Ова истина се потврдила на стотинама примера“.

Предосећање мајчине смрти

Никола Тесла целога живота имао је са својом мајком присан однос пун искрене љубави и поштовања. Био је човек снажне интуиције што је наследио од своје мајке Ђуке. Десило се једном да се она у башти снажно ударила мотиком по нози и да је због тога данима лежала у постељи. Никола Тесла је у тренутку ударца оседео, а по мајчином оздрављењу његова коса је вратила своју природну боју. Најпотресније је Теслино сведочанство о мајчиној смрти коју је интуитивно осетио: „Био сам потпуно исцрпљен од бола и дугог бдења и једне ноћи су ме одвели у неку зграду, два блока од наше куће. Док сам тамо беспомоћно лежао, помислио сам да је моја мајка умра, док сам ја био далеко од њене постеље, сигурно би ми послала неки знак…Размишљао сам да су сада најповољније прилике за сагледавање енигме загробног живота, пошто је моја мајка била геније и нарочито ненадмашна у снажној интуицији. Целе ноћи сваки нерв у мозгу ми је био напет у ишчекивању, али ништа се није догодило до раног јутра, када сам заспао или се можда онесвестио и угледао облак са ликовима анђела чудесне лепоте и једног од њих како ме посматра са пуно љубави, а који постепено поприма изглед моје мајке. Привиђење је полако лебдело кроз собу и нестало, а мене је пробудила неописиво мила песма коју је певало много гласова. У том часу, био сам сигуран, не знам како, да је моја мајка умрла баш тада. И то је била истина“.

Српска народна поезија

Никола Тесла је својим пријатељима рецитовао српске народне песме и преводио их на на енглески, француски, немачки, руски или италијански језик. Приликом посете познатог гуслара, Петра Перуновића Америци Тесла је рекао: „Волим гусле и народну поезију. Имам све Вукове песме на ћирилици и често их читам да бих освежио национални дух и да не бих заборавио српски језик. Гусле су ми остале у лепом сећању још док сам био дете у Лици. Волим јунаке“. Када је Перуновић отпевао једну епску песму, рекао је: „Приметио сам већ на самом почетку мог певања песме „Старац Вујадин“ да сам оставио добар утисак на Теслу. У сред песме мало се нагнуо и сузе су потекле низ његово лице…Када сам завршио, Тесла је устао, чврсто ми стегао руку, окренуо се др Радосављевићу и рекао: „Гусле могу испунити душу једног Србина боље него ишта друго“. Према Павлу Радосављевићу, Теслином пријатељу у Њујорку, Тесла је знао напамет и у оригиналу многе пасусе из „Горског вијенца“ Петра Петровића Његоша, а волео је и Јована Јовановића Змаја, Ђуру Јакшића и Војислава Илића. Међутим, највише је волео српску епску поезију.

О Српском народу и Змају

При доласку у Београд Тесла се сусрео са Змајем чију је поезију необично ценио. Змај је тада први пут прочитао своје стихове намењене Николи Тесли, а Тесла се по повратку у Америку потрудио да Змајеве песме буду преведене и објављене у Америци. За то издање написао је предговор где о Србима каже: „Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висина свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део Балканског полуострва и велики део територије која сада припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство, након фаталног боја на Косову пољу 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. Пољаци су код Беча, под Собјеским, довршили оно што су Срби покушали, а на сличан начин су били награђени за своју услугу цивилизацији. На Косову пољу пао је Милош Обилић, најчувенији српски херој, након што је убио султана Мурата ИИ усред његове велике војске. Када то не би била историјска чињеница, овај догађај би се могао сматрати митом, настао прожимањем латинског и грчког утицаја. Јер, у Милошу видимо и Муција и Леонидеса и, још више од тога, мученика јер он не умире лаком смрћу на бојном пољу као Грк, већ своје одважно дело плаћа смрћу под страшним мукама. Није стога чудо што је поезија народа који је могао да створи такве јунаке проткана духом племенитости и јунаштва…Од те фаталне битке па све до данашњих дана, за Србе је настао мркли мрак са само једном звездом на небу – Црном Гором. У овој тами није било наде за науку, трговину, уметност или привреду. Шта су они, тај храбри народ, могли осим да наставе исцрпљујућу борбу против поробљивача? А то су чинили без престанка, мада је однос снага био двадесет према један. Но, вођење борбе само је задовољавало примитивни нагон који су наследили од својих предака, храбра дела оних који су пали у борби за слободу уткали су у бесмртну песму. Тако су околности и урођене особине начинили од Срба народ мислилаца и песника, и тако су, постепено, настале њихове величанствене народне песме, које је најпре сакупио њихов најплоднији писац, Вук Стефановић Караџић, који је такође саставио први речник српског језика са више од 60.000 речи. Гете је сматрао да су ове народне песме дорасле најфинијим остварењима Грка и Римљана. Шта ли би о њима мислио да је био Србин? Док су Срби били изванредни у народном песништву, они су такође имали и многе песнике који су постали велики. Од савременика, нико није постао дражи млађој генерацији од Змаја Јована Јовановића“ (Никола Тесла, Змај Јован Јовановић-Највећи српски песник данашњице, Сонгс оф Либертy анд Отхер Поемс, Нењ Yорк Цитy, Тхе Центурy Цо. : одломак из уводног текста о Змају који је за америчко издање написао Тесла).

Моја вера је вера мога оца

Ове речи рекао је Тесла свештенику Ђурђу-Ђури Орићу у Швици код Оточца 1889. када је посетио Лику. Тесла је као успомену на свога оца чувао стари Служебник штампан у Венецији 1519. Комунистичке власти нису дозволиле да се Служебник изложи у Теслином музеју у Београду, тако да се данас налази у библиотеци бившег америчког председника Трумана, коме га је поклонио Теслин нећак Сава Косановић. При сусрету са Иваном Мештровићем у Њујорку Никола Тесла је рекао „да се од детињства па до старости молио Богу на коленима“. Никола Тесла постигао је највећу част: био је кум храма Светог Саве у Гери, Индијана. А у писму Јовану Дучићу коме се захваљује за новчану помоћ Тесла пише: „Свети Никола и Ви сте моји најбољи пријатељи. Вама и Вашој породици желим све најбоље поводом данашњег свеца (Синакса Архангела Михајла)“. Оно што до данас остаје нејасно јесте кремација Теслиних посмртних остатака која је била изричито противна његовом тестаменту. Постојали су покушаји да се Тесла прогласи заговорником кремације, међутим они нису имали јасне доказе ни потврде. Важно је нагласити да је Тесли за живота учињена велика неправда и да један од највећих генија човечанства никада није добио Нобелову награду. У дубокој старости живео је скромно, скоро на ивици беде у хотелу „Њујоркер“ у Њујорку. Сахрањен је о трошку српских исељеника, а опело је извршено у цркви светог Јована. Сахрањивањем урне са пепелом у Београду при Храму Светог Саве, „геније који је осветлио свет“ почиваће мирно сахрањен по православним српским обичајима, а велика неправда биће отклоњена.

извор: Православље

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here