Foto: Nacionalist

Павловић је, попут кнеза Лазара неколико векова раније, одлучио да иде у борбу не на основу силе која му прети, него на основу тога колику светињу брани

На данашњи дан, пре 22 године, командант 204. ловачко-авијацијског пука Миленко Павловић је кренуо на свој последњи задатак. Он је 4. маја 1999. године из кокпита МиГ-а 29 извукао млађег колегу пилота и полетео ка НАТО авионима који су бомбардовали Ваљево.

Са Батајничког аеродрома, Павловић је одлетео право у легенду, знајући да је непријатељ далеко бројнији и технички надмоћнији. Његов последњи лет, трајао је 12 минута.

Миленко Павловић је рођен је 5. октобра 1959. године у Горњем Црниљеву, у општини Осечина. После војне гимназије у Мостару, завршио је Ваздухопловну академију у Задру. НАТО агресија на нашу земљу је пуковника Миленка Павловића затекла на месту команданта 204. ловачко-авијацијског пука.

Иако су знали да са, упола мањим дометом радара, три пута мањим дометом ракета и полуисправним летелицама, крећу у окршај са технички најсавременијим летилицама, и да сваки узлет може бити и последњи, наши пилоти су беспоговорно извршавали задатке.

Већ првог дана бомбардовања, оборена су два авиона, чији су пилоти спасили катапултирањем. Два дана касније, 26. марта, изнад Бјелине гине мајор Зоран Радосављевић.

Напади НАТО авијације бивају све интензивнији, а наше летилице, које крец́у у сусрет непријатељским формацијама, биле су лака мета. Ипак, како је један документарац о тим догађајима понео име, од наших пилота нико није рекао “нећу”.

Лет у херојску смрт

Миленко Павловић је знао да је непријатељ далеко технички надмоћнији и бројнији, али је попут кнеза Лазара неколико векова раније одлучио да иде у борбу не на основу силе која му прети, него на основу тога колику светињу брани.

Из кокпита МиГ-а 29 је извукао млађег колегу уз речи: „Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу“.

После 12 минута лета, на питање из оперативног центра да ли види непријатељски авион одговорио је: „Видим их, али виде и они мене“. Убрзо затим је стигао још само да изговори: „Имају ме“, што су и биле његове последње речи.

Према сведочењу Ваљеваца, авиони се нису видели, али су се чули. Грмљавина мотора парала је небо изнад града, и нико није могао ни претпоставити каква се херојска борба води у облацима. Радар је показивао стотинак непријатељских правих и лажних циљева, а на другој страни је био само један авион — МиГ 29 пуковника Павловића. Ракета испаљена из НАТО авиона погодила је нашу летилицу у пределу кабине.

Пуковник Павловић се није катапултирао.

Био је то последњи његов лет, али и последњи лет до краја НАТО агресије. У неравноправној борби против бројчано и технички далеко надмоц́нијег непријатеља, уништено је 11 „мигова“, шест у ваздуху и пет на земљи.

Србија не заборавља Миленкову жртву

Миленко Павловић је носилац бројних признања и одликовања — Ордена за храброст, Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима, Ордена за заслуге у области одбране и безбедности првог степена, Ордена Светог Владике Николаја. Одлуком команданта РВ ПВО 2013. године постхумно му је додељен златни летачки знак.

У његову част, од јуна 2019. године, војни аеродром у Батајници носи име „Пуковник-пилот Миленко Павловиц́“.

На 20-годишњицу од погибије, ЈП ПТТ Србија је штампала персонализовану поштанску маркицу са његовим ликом.

Сваке године 4. маја у знак сећања на Миленка Павловића, команданта 204. ловачко-авијацијског пука, његове колеге, родбина и поштоваоци полажу венце на споменике у Ваљеву и селу Бујачић, где је пао његов авион.

Миленко Павловић својом јуначком жртвом постао је узор борбе за своју земљу и народ. Српска омладина осликала је зидове неколико градова његовим муралима, а пилоту-хероју је посвећена и једна песма.

ALO

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here