Цела прича о керуши Дени је почела у Петрињи, у граду близу Загреба, где су живели Радановићи. Они су 1991. године добили штене од комшије, а деца су му дала име. Међутим, четири године касније, „Олуја“ је срушила њихов заједнички дом.
Дена је остала у дворишту куће у Петрињи сама. Радановићи су се обрели у избегличнком центру у Руми, покушавајући да организују нормалан живот. Глава породице Милан се запослио као возач аутобуса и некако су састављали крај с крајем. Ипак, туга за Деном била је велика, и њихова срећа никада није била потпуна. Мислили су да је више никада неће видети.
Керуша Дена није мислила тако. Након након 139 дана лутања и пређених 500 километара од Петриње до Руме, успела да пронађе своје власнике који ниси у том егзодусу стигли да га поведу са собом.
Прошла је кроз градове Двор, Нови, Приједор, Бањалука, Прњавор, Дервента, Модрича, Брчко, Бијељина, Богатић, Сремска Митровица. На путу су јој се испречиле реке Уна, Сана, Врбас, Босна, Дрина, Сава. Препреке су биле мале каква је љубави која ју је вукла да пронађе своје власнике.
– Пред нову 1996. годину, тачно 22. децембра, у собу је утрчао син Горан и бескрајно узбуђен рекао: Мама, дошла нам је Дена! – испричала је причу Душанка, и додаје да у првом тренутку керушу није могла да препозна јер је много смршала, а шапе су јој биле крваве и без ноктију.
У Руми се Дена оштенила и донела на свет петоро кучића. Штенад су поклоњена Румљанима, а она је одлетела у Канаду са својим власницима. Нажалост, Дена је угинула, али Радовановићи и даље чувају њен пепео у свом дому.
ALO
