Од свих саблазни које теку од појединих „духовника“ најгора је пакост унутар круга тих самих великодостојника. Пакост и суревњивост мислим да су најуочљивији у Цркви. Можда зато што се то ту најмање очекује или зато што ти исти људи свима нама дробе како не бисмо требали такви да будемо!

Сурфујући по нету баш сам најбољи могући пример нашао како бих описао речено. А онда сам мало и истражио актере како вас не бих држао у мраку полуинформације.

Реч  је о самопрозваном протосинђелу Илариону Ђурици који једноставно ових дана није могао да издржи нападе пакости према свом млађем и успешнијем колеги, игуману Туманском, оцу Димитрију Плећевићу и, посредно, према целокупној братији тог манастира.

Дакле, о чему се ради….

Са једне стране, имамо маторог духовника који није ушао у ранг старца и чији „манастир“ јесте стан у Београду (слично као и код Никодима равноземљаша) а средства за издржавње су донације његове духовне деце. Некада су то били чак и познати људи ове земље али сада се звезда Илариона Ђурице, самопрозваног протосинђела, почела да гаси те је он постао све отровнији на свом ФБ профилу.

Мислим да је злоба, која се као рубин цакли, овог пута превршила сваку меру те је и најпобожнијим постало јасно да нашег драгог Ђурицу јаше непомјаник жестоко….

Старост, промашеност и све оно што су јасни знаци “трећег доба” показање су како се наш самопрозвани протосинђел није остварио као човек. А он мисли како је фортуна требала више њему да удели него….

И онда угледа игумана Димитрија!

Човека који је од рупе за пар година направио ђердапски Острог. Од некада непознате руине – светионик за све болне и у потреби за утехом и Христом. И што је најгоре…. изгледа да он има и подршку самих светитеља туманских, а што се најбоље види по многобројним исцељењима.

Слушајући ап. Павла „добро да не тајимо“ игуман Димитрије почиње са кровова 21 века да сведочи о томе да жив је Бог. Кровови 21 века су ТВ и интернет. И вест се шири, како је и заповеђено у Великој заповести Христовој!

Али, ништа није само добро…

На нету је и Ђурица. у својој кризи трећег доба, који уместо у манастиру, време проводи у стану у Београду. Тада га је угледао! Тада га је ђаво замамузао. Тада је видео све оно што би он требао, како је игуман Димитрије постигао и онда је Ђурица схватио да овај може унук да му буде….

Не, то Ђурица није могао да отрпи и бљунуо је…. ужасно, ниско, површно и простачки. Разоткрио је све у том крику који му се као бумеранг вратио јер га је пред свима разоткрио:

Славољубиви старчић. Никоговић. Неко ко сам себе чиновима части и неко ко не живи у манастиру иако се представља као монах?!

Неко коме ово није први пут. Мало сам и ја истражио. Он је сличлне бљувотине имао и пртив о. Радована Биговића… ма, у суштини против сваког ко би му собом показао како је јадно бити Ђурица.

Али ипак сам човек је себи најљући судија, и ако видимо кочијашки речник којима се прикрива крик узалудности, онда и схватамо да је Ђурица напокон остао сам.

Сам и јадан старчић са својим отровним ФБ коментарима…

ЈАДНО!

Али која је то порука свем верном народу? Помисли ли на то Ђурица пре него што од пакости на узорне људе бљуне?

Милан Ћулибрк

Патриот

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here